Mrko Ikonić – „Pretežno istinite priče“ //
U našem gradu je šezdesetih godina bio čuvnen Džafov zekan, bela kljusina, možda navajveći i najglomazniji konj koji je ikada prklapasao od Drčeline kovačnice do Goduškog potoka. Ne samo da je bi čuven u našem malom gradu, već je često pominjan i u okolnim mestima, pa i dalje, u gradovima i selima gde se o našem malom mestu malo ili nimo znalo. Obično je pominjan kao začin onim bezazlenim, a opet ružnim psovkama kojima se ,,časte“ dobri drugari stari pajtosi, ili pak dokone susetke i prijateljice obešću obuzete.
Uistinu, bio je to izuzetan konj, ne samo po svojoj veličini i snazi, već i po opvštem izgledu: bio je ćorrav na jedno oko, imao ogromna kopita tako da je kovač Jović kovao poseban potkov za njega. Konj je vukao velika rabadžijska kola u koja su neki štrknjasti bubuljiičavi dečaci utovarali šljunak, vodeći ga po plićaciml Lima. Sve su to radili ti izgladneli i musavi dečaci koji su se često smenjivali. Izgleda da im je to bio uzgredan posao dok ne nađu nešto bolje. Samo je Zekan bio stalan i nezamenljiv. Pravog vlasiika zekana i kola malo ko je poznvao. Džafo je bio tajanstvena ličnost čije je ime ušlo u legende i mudre izreke, ali opet samo zahvaljujući zekanu. Tako bi slučajnom putniku namerniku ili poslovnom čoveku koji bi se podrobnije hteo da upozna sa zna menitostima našeg grada, obaveznb pokazivali Džafovog zekana, uzgred pominjući neku veselu zgodu koja je u vezi sa njim.
Neki su se čak i fotografisali tapšući dobrog zekana po sapima ili glavi. Bilo kako bilo, slava Džafovog zekana se širila tako da sučak i đaci osnovci o njemu pisali domaće zadatke kao o najomiljenijoj domaćoj životinji.
Nekako sa proleća u našem gradu je osvanuo jedan bradati dugajlija, čudno odeven u neko polusportsko odelo ukrašeno cvetićima. Njegovo neobično ponašanje odmah je palo u oči hotelskom portiru Turudiću, kad ga je upisvnao u knjigu gostiju. Raspitivao se o svemu i svačemu najviše o neobičnim ljudima u gradu, ali sve onako poizdalje, kao uzgred. Iako su ljudi od njega zalirali, pa čak izbegavali ga , opet smo ubrzo saznali da je taj neobični čovek umetnik i da je došao iz dalekog sveta da naslika Džafovog zekana, da će to bita nelika skupocena slika. Bilo je to onog proleća kada su zagrljeni maturanti prve generacije Ekonomske škole (čija je zajednička fotografija visila na izlogu radnje ,,FOTO-BOŠKO“), obesno pevali, šetajući pored železničke prugesne do Poljica i Mramorja, pa i dalje sve do Uvca i ,,Zlatnog burenceta. Već u praskozorje umetnik je zauzimao mesto na žičanom mostu preko Lima, odakle je imao izvanredan pregled na nekoliko plićaka iz kojih su rabadžije utovarale šljunak . Umetnik je sedeo na montažnoj stolici i čekao da naiđe Džafov zekan, onda je brzo i grčevito pravio skice ponekad po dve tri, dok traje jedav utovar. Radio je to mekom, grafitnom olovkom na listovima crtaćeg baoka broj pet, onako na kolenu. Nije upotrebljavao gumicu za brisanje, njegova ruka je bila prilično sigurna, a skice su se svakam danom množnle. Već posle nekoliko dana bilo ih je stotinak. Slnkar je malo govorio, sa nama dečurlijom nikako.
Jednog jutra je umetnik na mostu postavio prravi pravcati štafelaj sa platnom, na platnu je već uveliko bio uobličen Džafov zekan, sa nekako uzdignutim prednjim nogama, kakvog ga mi nikad nismo videli.
Kasnije, na naše veliko čuđenje, umetnik je naslikao jednu polunagu ženu sa izazovno izbačenom zadnjcom i bludnim osmehom. Neko je u toj izazovnoj lepotici prepoznao kaf ansku pevačicu Čikitu, koja je tog leta pevala u bašti našeg malog, ali prijatnog hotela. Na slici nije biolo naše lepe reke, kojom smo se mi ponosili a koja je u to vreme bila prozirna i čista kao detinje oči, kako napisa pesnik Pavle Popović. Nije bilo ni onih glomaznih prljavih kola, a ni onih mršavih dečaaka koji su baš kočijaški psovali. Na toj slici je bilo još ponešto, neki krugovii kvadratići u čije značenje nismo mogli proniknuti.
I kasnije, slikar se neprimetno izgubio iz našeg grada grada,, ali u nšnim sećanj ima i snovima on se javljao često onako suv i dugačak, sa žutom neurednom bradom i dugom razbarušenom kosom.
Džafov zekan je još nekoliko godina klapasao kaldrmisanim ulicama našeg grada, i njegov svaki prolazak izazivao je pažnju i komentarisanje dokonih građana. Odmah po umetvikonom odlasku, mi đaci danima smo se okupljali na žičanom mostu sa blokovima i vodenim bojama i bezuspešno pokušavali da nasaikamo Džafovog zekana . I ne samo đaci. Blokove pokupovaše i gradski besposličari pa su i oni pokušavali da zakorače, što reče mtudri Andrić, na tu nesigurnu i tanku stazu umetnosti. Bilo je tu svega i svačega, velikih konjskih nalaza, ali ništa od gipkosti i beline Džafovog zekana. Dešavalo se ponekad da se ,,slikari“ pobiju oko mesta, jer svak je hteo da sedi baš na onom mestu gde je sedeo onaj čudni umetnik. Ta slikarska groznica se smiri posle nekoliko nedelja, i što naše mesto nije postalo žarište naivne umetnosti bio je kriv neko iz Doma kulture, nećemo mu u priču pomenuti ime, jer je zaista beznačajan, odakle je je uporno kritokovana ta nova slikarska manija..
Džafo i njegov zekan – Foto klub Fap
S jeseni godine 1964. dok je sipila sitna kiša, na železničku stanicu su doternne čitave ergele konja, starih oronulih drtana koje više vnsu bile za rad. Pričalo se da su ih po planinskim selima otkupili Talijani i da će od njih praviti salame i kobasice, Jedan besposličar, svetski putiik, pričao je da kod njih postoje takve mašine da u njih uguraju žive konje a na drugu stranu izlaze kobasice i salame, a kosti i koža posebno.
I jednog dana, kao grom iz vedra neba, u čaršiji puče glas da je Džafo prodao zekana Talijanima. Konj je bio slomio prednju nogu, za posao više nije bio pa ga se gazda morao rešiti.
Bili su to hladni i vlažni dani, ulice blatnjave i puste; na železničku stanicu nismo odlazili, tako da poslednji put nismo videli Džafovog zekana. Neko je pričao da su za njegov utovar u vagon koristili dizalicu. Tako nestade zekana ali ostadoše priče o njemu i mnogobrojne psovke uz koje je obavezno išlo njegovo ime. Sigurno negde u svetu postoji i njegava slika koju naslika onaj stranac, onog proleća kada su zagrljeni maturanti prve generacije Ekonomske škole bučno pevali pored pruge i na obali Lima.
Priredio :
www.priboj033.com
Ostavite vaš komentar