Priboj

Manje šanse za zaposlenje, niže zarade, slaba kulturna ponuda i sužen izbor škola – neki su od problema s kojima se suočavaju oni koji žive van Beograda.

Zato se u prestonicu i slila četvrtina Srbije, a san mnogih iz unutrašnjosti je karta u jednom pravcu. Do glavnog grada.
Svake godine u Beograd se doseli jedna varoš – između 16.000 i 25.000 ljudi. Sociolozi i ekonomisti kao razloge za tu migraciju navode neuporedivo bolji kvalitet života i mogućnosti koje pruža prestonica.

Milion građana Srbije živi u nerazvijenim opštinama, sa standardom nižim od 60 odsto republičkog proseka. Zato i ne čudi što je utisak da sve pare idu u glavni grad dominantan kod građana iz unutrašnjosti.
Ako se kao osnova za kvalitetan život uzmu zaposlenost, prosečna primanja, investicije i razvoj infrastrukture, zaključak je da se najbolje živi u Beogradu.
– Gradovi koji su nekada bili industrijski centri propali su kada su zatvorene fabrike koje su direktno ili indirektno zapošljavale veći deo lokalnog stanovništva – objašnjava sociolog Ratko Petrović.
Mogućnosti snabdevanja robom su manje u manjim sredinama, veliki šoping centri postoje samo u nekoliko većih gradova.
– Problem malih gradova je i to što oni nisu privlačni velikim trgovinskim lancima.

Troškovi života u Beogradu viši su od troškova u manjim mestima, pa se na kraju svodi na isto, na puko preživljavanje – kaže ekonomista Stipe Lovreta.
U unutrašnjosti ostaje ko mora, iz nje mnogi beže, a malo ko se vraća.

Jelena Aleksić (35), Kraljevo
Moja deca ne idu na izlete
Medicinska sestra Jelena Aleksić (35) iz Kraljeva već 15 godina je na birou. Sa dvoje dece i suprugom živi s njegovim roditeljima.
– Muž je pre četiri godine ostao bez posla, i od tada nam je život mnogo težak. Nas šestoro živimo od penzija njegovih roditelja. Teško je školovati decu. Uvek se traži novac za vanškolske aktivnosti, ali naša deca ne idu na te izlete – kaže Jelena i dodaje da je kupovna moć totalno opala.

Slobodan Mladenović (41), Pirot
Nedostaju mi pozorište i koncerti
Snalazim se kao i većina građana – kaže Slobodan Mladenović, inženjer u Veterinarskoj klinici Pirot.
– Supruga radi, s dve plate uspevamo da pokrijemo obaveze – dodaje on.
Slobodan je pre 15 godina došao suprotnim smerom, iz Beograda u Pirot.
– Nedostaju mi pozorište i koncerti poznatih izvođača, koji uglavnom dolaze u prestonicu – priznaje Mladenović.

Sandra Vlašić (38), Kikinda
Bez gužve ali i rasprodaja
U Kikindi nema gradske gužve. Nema ni velikog tržnog centra, pa mnogi u šoping odlaze u Novi Sad, Beograd i Temišvar.
– Kikinda nema dečja igrališta, kao ni stalni bioskop. Deca su mi tinejdžeri, a u pravom bioskopu bili su u Novom Sadu – kaže Sandra Vlašić, terapeutkinja.
Manjkaju joj i rasprodaje koje imaju veliki gradovi.
– Najveći problem je manjak novca, kad ga imaš, ništa nije daleko – smatra Sandra.

Darko Milošević (53), Čačak
Kultura svedena na minimum
Čačak je blizu Beograda, ali imam utisak da je sve dalje. Problem je taj što se ka Beogradu godinama odlazi u jednom smeru – priča Darko Milošević (53), muzičar i producent.
Čini mu se da su se oni koji ovde ostaju pomirili sa sudbinom.
– Kulturna ponuda svedena je na minimum. Pamtim kada su premijere s Festa dolazile ovde odmah nakon festivala – kaže Darko koji s mukom školuje dete u Beogradu.

Nihad Muratović (52), Novi Pazar
Nekad nemamo ni za hranu
Nihad Muratović (52) već 20 godina prodaje garderobu na pijaci u Novom Pazaru i od toga izdržava porodicu. Ima suprugu i dva sina.
– Živimo od toga što zaradimo na pijaci. Jedva preživljavamo, nekad nemamo ni za osnovne namirnice – priča Nihad.
O kulturnim sadržajima ne razmišlja, jedina misao mu je da preživi.
– Kajem se što 90-ih nisam otišao u Švedsku ili Nemačku – dodaje Nihad.

Ivana Danilović (24), Ivanjica
Nema fakulteta i viših škola
Ivana Danilović (24) radi kao trgovac u marketu „Jež“. Kaže da Ivanjici najviše nedostaju kulturni sadržaji, kao i bogatija ponuda počev od butika, tržnih centara, fakulteta…
– U Ivanjici, Arilju i okolini nema fakulteta i viših škola. Sada su uveli neka izdvojena odeljenja, ali to je skromno. Dakle, kada završimo srednju školu, mi moramo iz Ivanjice zbog studija – veli Ivana.