Prešao je preko 75 kilometara na biciklu. Skrhan umorom ležao je u šipražju pored puta. Odrekao se letovanja na moru. Sedam dana će samo jesti kifle – sve to samo da bi bio uz svoj klub.
Petak pre podne, trening Partizana na Tari. Kraj terena na kome trče fudbaleri crno-belih, pojavljuje se dečak gurajući bicikl.
– Tozo, nije valjda da si biciklom došao – pita Voja Radojević iz Partizanove logistike.
– Biciklom, što da ne – odgovara močić.
– Iz Priboja na Taru, biciklom?
– Sve za Partizan!
Svi igrači sa iole dužim stažom u Partizanu prepoznali su Svetozara Matovića, 15-godišnjeg gimnazijalca iz Priboja. Znaju ga – nema tih priprema i utakmice Partizana na zapadu Srbije na koje on ne stigne.
U četvrtak u podne krenuo je iz Priboja na dva točka vođen ljubavlju prema klubu.
– Bicikl i kacigu sam pozajmio iz pribojske Kancelarije za regionalni razvoj. Juče sam zamolio profesora francuskog da odgovaram na početku časa i da me odmah posle toga pusti da krenem na Taru. Udovoljio mi je, zna profesor šta znači voleti – pričao nam je danas mali Toza.
Od Priboja do Tare, prečicom preko Republike Srpske je 65 kilometara. Mnogo veću kilometražu je prevalio dečak.
– Na graničnom prelazu uvac sam umesto desno greškom skrenuo levo prema Rudom. Posle pet kilometara sam shvatio da sam na pogrešnom putu ali se nisam pokolebao. Okrenuo sam, vratio se na Uvac, pa preko Štrpca, Draževića, Dobruna, Mokre Gore, Šargana nekako stigao na Taru. Noge su mi tako bile utrnule od guranja pedala da ih nisam osećao. Ležao sam u travi pokušavajući da povratim snagu ali nisam odustajao. Ni trenutka nisam pomišljao da se predam jer Partizan je na Tari – govori mali Pribojac.
Kad Saleta Ilića i drugove isprati kući – tad će i on svojoj. Praznih džepova, bez šanse da ovog leta vidi more.
– Majci sam rekao da neću na more, da mi je draže da budem uz Partizan. Nešto novca mi je ona dala, nešto sam uzeo od svoje ušteđevine. Iznajmio sam sobu blizu terena gde treniraju partizanovci. Gledaću svaki trening. Za mene lepšeg letovanja nema – skromno je pričao dečak, srećan kao da je ostvario najveći životni san.
Dugo je sedam dana, a u džepu tinejdžera nema novca za skupe ručkove. Kaže, hraniće se u pekari.
– Hteo sam ja da ponesem šator i vreću za spavanje, da smanjim troškove. Ali ova kiša me je odgovorila od toga. Iznajmio sam sobu. Čuo sam se sa Radetom Vučićevićem, ekonomom, on me je kumio i molio da ne dolazim, da se ne mučim. Nisam se pokolebao, ljubav nema cenu, – ispričao nam je Svetozar Matović i otišao na ručak – po kiflu u onoj pekari.
Izvor : „Blic“
Ostavite vaš komentar