U susret ovoj lepoj fb.akciji gde nam naša omiljena društvena mreža određuje godine, (neke mlade), i dodeljuje komplimente, koji svakako prijaju (Šta ti je svetski markentig i lepi maniri), prvo sam želela da napišem pismo sebi. Setivši se da nisam u „Studiju 3“ i da nisam ni M.Bećković ni Lj.Ršumović rešila sam da napišem pismo jednoj klupi.
Da li je ovo neki performans ili sam ja skot kome ne treba ova klupa da prisloni umornu i klonulu pozadinu, dok čeka zalutali voz?Gospođo, klupo, meni ste predivni i tako neupotrebljivi…Meni značite i sada kada ste izgubili svoje značenje kao predmet na kojem se sedi dok se čeka voz.
„Ruglo“, vikaće mnogi,“na lomaču i smetlište sa njom! Donesite nove, koje nečemu služe!…“Oštriće zube i kandže na natrulim, kvrgavim daskama, izvitoperenim loše sraslim drvenim kostima, ubogo zadenutim u gvozdene nemoćne udlage, što ih još više glođe, pljuckajući crvotočinu u vetar…“ Mi smo,bre,ljudi sa ove planete i nama je više do toga da nam ona služi, nego da postoji. Dajte nam cigle! Dajte nam gajbe ako već nemate klupe na kojima se može sedeti!..“.
A meni opet, nekako značite! Lepi ste, tako razrušeni, drevni, tako puni sećanja na život koji je jurio, tu, pored vas…Lepi ste, utegnuti između šina, što se slivaju u metalnu kap na širokom horizontu. Nekako pripadate…Ovoj stanici, što se pripitomila ispod Brijega i što odoleva da se otkliza i sunovrati u modru,široku,rečnu vodurinu. Nekako ste mi deo tog grada i jednog prošlog vremena, koje bi, eto, sad da izbrišu, rasprše u neprepoznatljive kapljice i speru šmrkovima, da naprave čist i suv prostor za nešto novo, korisno…
Kao da im je namera da zajedno sa tobom izbrišu sve ono što zovu zubom vremena. Kao da žele da zaborave kako su skakali po tebi dok su im majke menjale pelene, kako su jahali i opkoračivali tvoj naslon da dokažu da su im noge izrasle, kako su se naslanjali u pozi mislioca dok su glodali sendvič sa paštetom, onda kada su pošli da kupe prve leviske ili matursko perije u veliki grad. Žele da zaborave kako su pokušavali da nabodu prve akorde na gitari ili,štedeći svoj kofer,na njoj čekali voz koji će ih odvesti u nov život. Kao da žele da izbrišu i ono jutro kada su prvi put polupijani, pluobesni skakali po tebi polomivši ti svako rebro i pomerivši ti svaki god. Posle, kada ih je slučajni prolaznik pitao treba li im ta gomila dasaka i zašto je ostavljaju tu , razbacanu, kao gomilu slonovače, na zatrtom slonovskom krdu,odgovorili su:“ Ma vozi matori, mi to onako.
„Eto nekako mi baš pripadaš mojim sećanjima, onoj stanici, onom gradu. Ja bih te ukoričila, izlakirala, stavila ispod staklenog zvona. Samo ljudi bi se ljutli,živi ljudi, oni koji bi da putuju, da sede, da na tebe svale bakaluk… Zato neka te ovakve, izlakirane , lepe, drevne, pune uspomena, žive u mojim sećanjima, u gradu i na stanici kojim pripadaš. A… ljudi,oni neka mile kao mravi,užurbani i korisni.
 | Autorka teksta je Pribojka , Danijela Zec Krunić, inženjer elektrotehnike na privremenom radu u Čačku. |
www.priboj033.com
Ostavite vaš komentar