Radnici se zatvorili u fabriku, minirali prostoriju, u kojoj štrajkuju glađu zbog neisplaćenih zarada, prete da će se dići u vazduh . U posetu radnicima dolaze producenti rijaliti šoua koji im nude veliku nagradu u koliko pristanu na štrajk glađu pred kamerama.
Nagradu, (1000 000 evra, kuću pored jezera i novog mercedesa) će dobiti samo poslednji preživeli štrajkač. Radnici pristaju i počinje bizarni rijaliti šou pod nazivom „Pobediće moj broj“.
Vladimir Dulanović reditelj predstave
Ne, nisu ovo najnovija dešavanja u FAP-u ili aktuelna vest iz neke druge fabrike, ovo je sažeta radnja u drami Duška Kovačevića, „Život u tesnim cipelama“, koja govori o dešavanjima u propaloj i pokradenoj fabrici obuće, a koju je u režiji Vladimira Dulanovića, sinoć premijerno i maestralno izveo ansambl Amaterskog pozorišta Nova Varoš.
Ništa se novo neće dešavati u našoj zbilji što već nije napisano u nekom dramskom tekstu, i ostaloj kreativnoj uobrazilji. Ovaj „deža vi“ na relaciji stvarnost-umetnost, više nikoga ne iznenađuje, čak i kad je fabula aktuelnija od vesti, što je naročito moguće kada pred sobom imate dramski tekst tog genijalnog provajdera magične stvarnosti , Duška Kovačevića.
Samo se treba setiti, iščeprkati sa polica, pročitati i odmaštati, režirati, pa prikazati. Samo to je uradio Vlade Dulanović , neko čudno umetničko mitološko biće , malo pesnik-malo glumac-malo reditelj. Eto, verovatno iz čiste sujete, dao je drami i svoj rediteljski pečat, koji čini ovaj Duškov tekst beznađa egzistencijalno svarljivim, a kako ne bi na licima publike zateko okamenjene Munkove Krikove, uveo je , posle skidanja tesne obuće, neka svetlucava raznobojna nadanja u zadnju scenu.
Glumci kažu da ih nije puno maltretirao , a i što bi kada je imao posla sa dokazanim i ostrašćenim pozorišnim amaterima koje tako zovu još samo oni što nisu imali priliku da osete povremenu bljutavost , profesionalne glumačke rutine i sav žar strasti prema pozorištu onih kojima to nije profesija.
Istina, nije uvek razumno očekivati da svi glumci na premijeri budu na visini zadatka, ali ovoga puta se to stvarno desilo. Da li zbog odlične podele, (za koju kažu da je pola posla), da li zbog suživota u realnosti, svi su imali ulogu i svojih „5 minuta“ da overe ulogu. Nisu se nadglumljivali i delovali su baš kao ansambl, što je jedini način da predstava bude dobra.
Nešo igra Stevu, vođu štrajkača, tako prirodno, da se čovek zapita kako bi uopšte u toj ulozi bilo moguće zamisli nekog drugog.
Njegovoj družbenici Zlati , otpravke imenom Milunka Čakarević , podarila je svoju autentičnu detinju prostodušnu gestu, tako da smo morali da joj verujemo.
Tatović, koji igra Isa, profesionalnog vozača, koji prvi umire od gladi u rijalitiju , je konstantno dobar, ali sa par glumačkih bravura, naterao nas je da žalimo Isu, k’o brata rođenog.
E, ali Veseli, Nikola Bjelić, jeste iznenađenje. Ko bi rekao da doktor književnosti, sa malo glumačkog iskustva, može tako dobro da igra sipljivog radnika u industriji cipela kome su od udisanja lepka prelakirana oba plućna krila i koji je postavši ovisnik od tih isparenja imao tendenciju upadanja u bunare. Toliko se on uživeo u ulogu da je, kako kažu, pred premijeru stvarno navukao nešto na pluća. Ne bojte se, jeste da je i pisac, ali nije jektika.
Nikoli istoprezimeni Saša, (u planu je osnivanje pozorišta Bjelića, ima nas još), zvani Salamunda, igra zlog producenta i voditelja rijalitija , malog diva-Maldiva , koji egzaltirano seiri nad krupnim kadrovima umiranja od gladi, beznađa i očaja, koje će pretočiti u svoj rijaliti. Eee kojom facijalnom ekspresijom i ostalim glumačkim instrumentarijem , on taj seir propraća, to treba da vidite naživo, rijaliti.
Druga voditeljka rijalitija koja je bacila oko na Stevu štrajkača iako uvučena u program zla ima kapacitet da ga prepozna. Tu ulogu tumači mlada Katarina Aničić koja sasvim korektno i često uspešno izlazi na kraj sa glumački nezahvalnim monolozima.
Reditelja rijalitija i prvog zeku iz pogrebnog društa, morbidnog naziva , „Skoči zeko hop, hop, hop“, igra Ivica Stojanović koji je odličnim i odmerenim gegom uspeo da skrene pažnju publike na svoju malu ulogu i ulogu drugog zeca u koga je kostimiran Nenad Drulović.
Rada kuvarica, koja je nekad kuvala 4000 obroka, gnuša se rijalitija i stidi se toga zbog dece , ali je ipak pristala, jer ju je Stevo ubedio da je to dobro za radnike . Nju igra Fehima Ibišbegović, tako iskreno, da publiku plače nad njenom mukom iako je ovo pre svega komedija. Taj momenat tragikomičnog odlika je većine Kovačevićevih dela , svi glumci su ga , svak u svojoj ulozi, naglasili i u ovom komadu , ali je taj gorki smeh , kao reakcija publike proizvela jedino Kuvarica. Ne bih ulazio u dublju analizu zašto se to desilo, ali možda publika jednostavno beži od sveprisutne tuge u smeh.
Posle 5-6 aplauza na otvorenoj sceni , što dovoljno govori o uspehu predstave kod publike , izuše oni svoje tesne cipele, (po nekoliko brojeva manje , poklon firme) u kojima sve vreme geljaju po sceni, uspešno prenoseći opštu nelagodu i neprijatnost ovom metaforom. Ko u onom vicu , „jes da žuljaju , ali ih ipak nosim, jer bože rahatluka kad ih izuješ“.
Da li da mi izuvamo naše? Žuljaju li nas ili smo se navikli ?
Muzika Miloja Jovanovića , autentična, autorska , pisana maksuz za ovu predstavu je kvalitet koji se mora pomenuti a koji nije svojstven amaterskim pozorištima. Scenograf Stanko Nikačević, kao ostali učesnici u čaroliji pozorišta , ( inspicijent, ton, tehnika, svetlo ) takođe su se odlično razumeli sa rediteljem .
[alert color=“F9FF52″]Repriza je već u petak, 18.mart 2016. u 20:00h, a mi vam preporučujemo, makar vama iz užeg komšiluka , da ne propustite ovaj pravi pozorišni događaj koji je upriličio Dom kulture u Novoj Varoši na čelu sa Željkom Tomovićem , jer nisu oni česti u ovom kraju [/alert].
Autor: S. Bjelić Fotografije : Mirko Kovačević
www.priboj033.com
Ostavite vaš komentar