Priboj

Jedan od trudbenika ovog Portala uputio se preko bela sveta , čak u Peking. Ovaj svojevrsni „transit ka ljubavi“ (devojka mu je tamo, škole neke uči), i potragu za smislom, ili smislovima , opisivao je u svojim putopisanijima , koje vam ekskluzivno prenosimo u delovima.

NEMIRI U SOFIJI

Sinoć krenuo na put. Kao i na svakom putovanju mentalna barijera iščezava što put dalje odmiče. Kušet kola raspad, bio sam sam u njima. Kuriozitet i večeras i sinoć sam bio u kabini 7 sam. Malo spavanja i nadrealnih snova do Dimitrovgrada, budjenje dok carina radi svoje, malo kasnije to rade i bugarski carinici. U kabini do mene stranci, traze im pasoše, i pita jednog:

„US citizen? William?“

„Yes, William Sheakspire“, odgovara ovaj lik.

Prvi susret sa Sofijom uživo. Pre toga je bilo posredno preko svercovane Dizni kasete pre 20 godina. A i posredno preko hiperinflacionih prica. Desilo, ne ponovilo se. Mada slusajuci Stulica i njegove „Slobode“ (Tko ne pamti, iznova prozivljava), i nisu se vremena nešto promenila. Jutarnji dolazak u socrealizam Sofije, kao da je grad zamrznut u prošlosti gledajući arhitekturu i prevoz.

U potrazi za bilo kakvom malom mapom, naletim na turističkog smarača, razgovor se vodio na bugarsko srpskom. Kaze dosta ljudi dolazi iz Srbije u kupovinu u Sofiju, a neki i da švercuju cigarete. Bio je jednom u Srbiji, u Pirotu. Gazda ih je častio, vodio na pivo, a onda odmah povratak u Sofiju. Reklo bi se gazda Piroćanac.

Nabavljam tu mapu i polazim u lutanje duž ulica Sofije. Prelazim Lvovski most, ispod neka rečica. Nailazim na džamiju koja se renovira, a potom na čudo urbane zamisli. Malena crkvica Svete Petke podignuta iznad metro stanice, tj pravilnije je da je u okviru kompleksa metroa sama crkvica. Do sada sam uocavao obratne tendencije, uglavnom pretabati sakralno i na njemu staviti nešto tipa parka ili slično.

Lutam i dalje uličicama, tražim knjižaru sa neta za koju kazu da ima veliki izbor knjiga, e pa baš i nemaju, ali sta je tu je. Nastavljam ka zgradi univerziteta i hrama Aleksandra Nevskog, vladi i tome slično. Vidim neke proteste, odlucim da se procunjam. Reklo bi se neki desnicari u pitanju. Za razliku od domacih, ovi mole da im EU protera komunizam. Kolorit kao i kod nas, krstovi, ikone , biblije i hashtag #ostavka. Kuriozitet videh i zastave „Otpora“. Univerzitet isto tako spolja ukrašen politickim parolama, više sto na ogradi, sto na prozorima.

U mom daljem lutanju za knjigama mi pomaze slucajni putnik u tramvaju, koji mi otkriva da predaje računarske nauke i bavi se robotikom. Opet prolazak oko protesta koji su sve veći.

Lutam prevozima ka predgrađima, oko grada se vide visoke planine, ali sivilo jeseni kvari vidik. Sofija je pravi primer socrealizma u delimičnoj tranziciji. Socreaizam i u wc-u, 0.6 leva, a isti se renovira. Verovatno od dvostrukih priloga posetilaca, što se kaže svako gradi deo sebe u njega. Prevoz kao da je neko reciklirao Sanos autobuse i Raketu iz vremena socrealizma. Nekako ne uočavam puno ljudi oko sebe, kao da je poluprazan grad. Utisak praznine se siri i na moje impresije. Dođoh, videh, odoh dalje.

Napuštam Sofiju, ipak mislim da je mudrije ne trošiti vreme u gradu pod patronatom Sofije. Upadam u voz za Istanbul. U Kapulkiju nas vade iz voza u 2 posle ponoci zarod pasoske kontrole. Ovde zaustavljam dalje putopisanje, nemam svetla u kabini, pa koristim ceonu lampu sa led diodama od 250 dinara kupljenu kod Kineza letos u Priboju. Pozdrav za njih, šteta što je Mikelandjelo nije imao, nego se mucio sa svećom. Očekujem da voz krene, i ujutro stigne u Istanbul…

Nastaviće se…