Објављено

Grigorije Božović – Pribojska Banja

Prenosimo putopis pisca Grigorija Božovića iz Pribojske Banje objavljen u Politici, u avgustu 1933. godine.

Kod Priboja na Limu
Pribojska Banja bila i za „okolna seljaka“ i za gospodu

Kad čovek dođe danas iz brda na Pribojsku Banju, a zna je iz ranijeg vremena, odista se prijatno iznenadi. Jer je to danas već prilično živa i vesela banja, glavno lečilište kraja i privlačna razonoda čak i za Bosnu. Iako je to banja, kao što rekoh za kraj, za mali svet, za okolna seljaka, ipak sam u njoj sreo gospodu iz Sarajeva i Srbije koja bi po svojim sredstvima i navikama mogla ići u mnogo skuplje i gromkije banje. Divan položaj, lekovitost toplih izvora i počeci uređenja privlače goste, željne planinskih lepota i svežine.

Na Limu, sasvim blizu do Priboja, u nekadašnjem starodrevnom Dabru, na jednoj uzvišenoj i čudesnoj zaravni, nahodi se Manastir Banja, zadužbina Uroša Hrapavoga. Po priči, a vrlo verovatno i po istini, kralj je tu podigao ovaj manastir naročito zbog ovih toplih izvora, koji izbijaju iz krša neposredno iznad manastirskih ograda. Ta umereno topla voda leči kostobolju, malokrvnost i kožne bolesti. Jer ima i joda i gvožđa. Hrapavi kralj možda se tu samo po priči lečio od krasta, ali je nesumnjivo i u stvari ovde našao najugodniju vodu za kupanje iz obične potrebe i uživanja. Imao je on u blizini još dve poznate terme: onu u Milutinovoj Banjsci kod Zvečana i onu u Deževi kod nekadanjega Rasa. Ali su obe te lekovite vode jako tople, te se u njima bez opasnosti ne može ostati više od pola časa. Naprotiv, ova ovde je sasvim umerena (na izvoru 36 stepeni), te se u njoj ugodno moglo ostajati i više kao nekada po rimskim kupalištima.

Nemanjići sa ukusom birali mesta za svoje zadužbine

Rekao sam jednom pre nekoliko godina da su Nemanjići s ukusom izabirali mesta za svoje zadužbine. U ovom pogledu se naročito odlikovao Uroš Hrapavi. Može biti po urođenom ukusu, možda pod uticajem svoje neobično kulturne žene Kraljice Jelene. Drugi su obično tražili pitoma tiha mesta u šumi, na ravni, u zelenilu i zavetrini. Primeri: Žiča i Dečani, Mileševo i Studenica. Kralj Hrapavi, naprotiv, polagao je pažnju prvo na visine, na velike vidike, na dobre izglede. Bilo mu je mnogo stalo do teferiča i kada čovek posmatra mesta njegovih zadužbina ne može da se otme slici kako taj kralj, hrapav i krupan, u ondašnjoj skromnoj i možda gruboj sredini, latinski uživa u predvečernjim lepotama koje je sunčev zalazak raskošno pisao po šumovitim brdima na Limu ili surim krševima dinarskoga krasa, koji se na čudo završuje baš kod Sopoćana. Prostran je i lep vidik i Sopoćana, koji su takođe na uzvišenoj zaravni. Ali je banjski nesravnjiv, te čini da se smelo može ustvrditi da posle Dečana Manastir Banja ima najlepši položaj od svih naših srednjevekovnih manastira.

Nad Limom, u dubokom koritu izdiže se šumovita obala, prošarana livadama i proplancima. Pri vrhu je to ne sasvim  odvesno prisoje zasečeno gotovo pravim potezom, te se iza njega načinila ravna terasa, koju sa severa polukružno ograđuju zelena brda sa sitnogoricom. Ta je zaravan taman tolika koliko je mesta potrebno za jedan dobro uređen manastir i letovnik. Izgled prema jugu na brda i dolove ispod romantične župe Babina, koje se protežu onamo daleko do Čemerna iznad Pljevalja. Taj izgled daleko seže i uz Lim i niz njega koliko da bi slika bila punija: od kanjonskih neprekidnih poteza i sve drukčijih i drukčijih brdskih kupa i planinskih povijaraca oko se ne umara ni kad se veoma dugo posmatra. Ne znate kad je taj vidik čudesniji i igriviji: da li u zore, kad sunce počinje da igra sa gotovo svakidanjim lakim maglama limskim, da li kad ono zalazi tamo negde gde Lim svoju brzinu i prkos predaje drugoj plahovitoj reci, ili opet kad celu noć mutna mesečina šeretski, starovlaški, obasjava doline i reku. Takvih mesečnih noći, kroz koje se beli dvokubni manastir kao zaloga nepatvorene lepote, čovek ne može drugde po brdima videti.

Crkva je gotovo na sredini zaravni. Po porti su mnoge lipe i nešto skromnih zgrada za školu i manastirske konake. Iznad ograde je gostionica, nekoliko dobro podignutih drvenih baraka za banjske posetioce i u uglu dva kupatila: staro sa jednim velikim basenom na šljunku i novo sa tri u betonu, sa posebnim potrebnim prostorijama za razdevanje. U starom kupatilu se kupa po grupama i u određene časove i za grupe i za muške i ženske posetioce. Vode ima dosta i ona se pažljivo menja posle svake smene, jer se basen puni do vrha za svega sedam minuta. Druga tri nova basena služe za pojedince, za porodice ili manje grupe bližih poznanika ili prijatelja. Naravno da bi bolje bilo kad bi se kupatilo uredilo, kad bi se ozidale kade, jer bi vode bilo dosta, ali se opet i pod ovakvim pogodbama uprava banje trudi da redom zadovolji i goste i pripazi na čistoću i higijenu.


Teška je i čudna prošlost ovoga manastira.

A teška je i čudna prošlost ovoga manastira. Podigao ga je, kao što se zna, Uroš Hrapavi. Carski kao i Sopoćane. Vizantijsko obličje slično Studenici ili Mileševu, izvodili su dalmatinski neimari. Ko zna koliko je to lepa građevina bila i sa kakvim živopisom, kad se imaju na umu lepote Sopoćana. No pretendent Vladislav Drugi hteo je da se osveti stricu-ktitoru, koji je sedeo na prestolu njegova oca: najmio je bosanskoga vladara, njegovu vojsku, možda Mađare i Tatare, udario na strica i srušio mu manastir. Izgleda do osnova. Jer ga je docnije obnovio Kralj Dečanski sa sinom Dušanom i da je to bila obična obnova, ne bi ovaj kralj na fresci u glavnoj crkvi sebe proglasio za ktitora, držeći sa sinom sliku crkve čija je glavnina i danas. Zatim manastir je ograbio i spalio Sinan-paša, kad i Mileševo. Obnovio ga je tek patrijarh Antonije, poslednik Makarijev, da opet docnije bude rušen i paljen. Šezdesetih godina (prošlog veka) obnovili su ga sa narodom Borisavljevići i ostali prvaci kraja, dokle ga Turci 1875. nisu opet pretvorili u razvaline, da bi se obnovio tek 1900. godine pod starateljstvom arhimandrita Gedeona Marića, koji je, večan mu spomen, vek proveo u obnavljanju starih zadužbina. Ali se ta obnova vodila na brzu ruku i nevično za starine: u crkvi je gotovo sve zamazano i u pod i zidove metnuti mnogi značajni nadgrobni spomenici i drugi zapisi na kamenu. Propao je, verovatno za svagda, čitav jedan i muzej i bezbroj zapisa…

Manastir se trudi da ostane živ i da njegova banja bude od koristi okolini, i dođe do većega značaja no što ga danas ima. Mladi i vredni sveštenik Jevđević čini sve što može. Ali su ti napori uzaludni dok crkva ne raščisti agrarne sukobe i ne obeleži tačno granice potrebne manastiru i banji, jer ovako kako je danas – nezgodno je i za banju i za manastir i za stare čipčije. A posle toga crkva treba da uloži novce iz svojih opštih ušteđevina kao zajam manastiru, da bi se ovde potpuno i savremeno uredila banja, toliko potrebna kraju, a naročito malom svetu i seljaku. Na ovaj način crkva bi povratila značaj i opravdanje manastiru. Pri pametnom uređenju banja bi bila vrlo dohodna, ne bi se izgubio ni dinar, a manastir bi mogao davati ili olakšana lečenja sirotinji i građanskoj i svešteničkoj kao i invalidima uopšte. Tako bi se najzgodine pružio od strane crkve razlog da se na manastire ne viče kao na preživelu ustanovu i da pravoslavac ne bude toliko pohlepan na njene proplanke i gajeve. U takvom slučaju i on bi se, valjda, ubio malo s obrazom…


Pored skromnosti Banja živa i vesela



Inače, pored sve skromnosti, banja je ovoga leta bila vrlo živa i vesela. Manastirska uprava izlazila je malom čoveku i seljaku u susret do krajnjih mogućnosti. Ono skromnih sobica nije zatvarala ni ispred koga, podizala venjake i poljske kuhinjice, stavljala na raspolaganje svu svoju portu i voćnjake za šetnje i dnevni odmor. Opet zakupac banje Rajko Cuca nije žalio truda: on kao i svaki Starovlašanin ponosno gleda na ovu banju i ne misli samo o dinaru kao takvom. Uredio je u gostionici i barakama priličan i snosan hotel, sa skromnim pansionom: za pedeset dinara sve. Dobre jagnjetine, mleka, sira, jaja, piletine. Uslužan i pažljiv. Uredio je sam poštu i stara se za prevoz gostiju do željezničke stanice u Priboju.

Tu se čovek može lepo odmoriti i polečiti ako je slab i umoran.

Објављено

Pjer Lefevr – Od Tjentišta do Mileševe

Deo mape Balkana 17. vek

Prenosimo vam odlomak putopisa Pjera Lefevra sa njegovog putovanja za Carigrad gde je bio sekretar u pratnji Ašila Arlija, barona od Sansija. Ovde su opisi Foče, Boljanića, Taslidže (Pljevalja) a zatim opis prelaska Lima, prolaska kroz Prijepolje i noćenjem u Mileševi. Putovanje iz Dubrovnika do Carigrada se odigralo u avgusta 1611. godine.

Deo mape Balkana 17. vek

Tjentište, Foča, Čajniče

U nedelju, trinaestog avgusta, pomenuti gospodar stiže na ručak u Tjentište, selo na maloj reci koja se zove Sutjeska, kraj Hercegovine, u zemlji Morlakiji. Tu ima još jenda druga reka koja se tri puta prelazi preko malih, drvenih mostova, a onda, kada se počneš penjati levo uz planinu, ona ti dođe sa desne strane. Rastući sve više, ova reka protiče između dve planine, plodne i lepe i najvećim delom obrasle šumom. I posle neka četiri sata puta, na obroncima pomenute planine, prelazi se reka koja se zove Drina (bar to joj je ime upisano u karti) preko jednog velikog drvenog mosta, dugog kao Rialto u Mlecima. Ovaj most izveden je na samo jedan luk sa potporama sa obe strane. Zatim, ostavljajući iza nas most i reku koja je tu zaokretala, prođosmo kroz jedno omanje selo, od nekih pet ili šest kuća, i idući obalom reke, posle nekih sat i po putovanja, sa naše leve ruke ukaza nam se grad Foča, a u rečenoj provinciji Hercegovini. Tu ima još jedan most koji prelazi preko reke koja se zove Ćehotina. Ovaj grad nije opasan nikakvim zidinama i može da ima nekih osam stotina kuća; sve su one od drveta, vrlo niske i bez prozora. Ima veliki broj malih džamija i kraj je dosta lep. U rečenom gradu moj gospodar zanoći u karavansaraju. To mesto je nalik na halu i namenjeno je za konačenje putnika. Tu bez muke može da se smesti tri stotine konja; sagrađen je od kamena i pokriven olovom. U ovom gradu proizvodi se velika količina noževa koji su cenjeni ne toliko zbog njihovog kvaliteta koliko zbog lepe izrade.

U ponedeljak, petnaestog avgusta, rečeni gospodar stiže na ručak u Ustikolinu, jedno mesto u rečenoj provinciji Hercegovini. Kada se napusti Foča penje se uz planinu koja je sva u šumi, voćnjacima, livadama sa žitom i u vinovoj lozi. Sve dovde je zemlja brdovita, sva u hrastovoj šumi, slabo naseljena, ali puna divljači, prepelica i divljih golubova kojih ima u izobilju. Potom rečeni gospodar pade na konak u Brahu, u provinciji Hercegovini. U tom mestu od kuća ima samo karavansaraj, namenjen za skloništa putnika, kakvi se nalaze po svoj Turskoj. Kraj pomenutog mesta, u podnožju planine, na levu ruku, nalazi se selo po imenu Čajniče, u kome se može naći sve što putniku može zatrebati.

Rudolf Otto Ritter von Ottenfeld - Prizor sa ulice na Balkanu (wikigallery.com)
Rudolf Otto Ritter von Ottenfeld – Prizor sa ulice na Balkanu (wikigallery.org)

Boljanići i Taslidža

U utorak, šesnaestog dana, avgusta meseca, rečeni gospodar pođe iz pomenutog mesta putem naspram vrata karavansaraja koji se penje uz planinu. I kako smo se polako penjali uz pomenutu planinu ukazivaše nam se brda okolnih planina i okolnih krajeva. I putujući putevima mučnim, krivudavima i neprohodnim stigosmo u mesto koje se zove Boljanići, u istoj provinciji Hercegovini. Kuće su u njemu, jedna od druge na milju razdaljine. U ovom mestu ima jedno pojilo za karavane i groblje u kome su nekada sahranjivani hrišćani, kako to videh po krstovima dignutim iznad grobova. Posle ručka naš gospodar krenu na put i zanoći u Taslidži (stari naziv grada za Pljevlja), gradu u istoj provinciji Hercegovini, koji ima oko četiri stotine ognjišta. U ovom gradu postoje tri džamije, dve su od kamena, i u jednoj od njih se nalazi lep šedrvan, a treća je od drveta. U ovom gradu imaju i dva karavansaraja, dosta prostrana i pokrivena olovom. Od Boljanića do pomenutog grada Taslidže zemlja je dosta obrađena. Na mestima gde nema voćnjaka zasađena je mlada šuma. Kraj je ipak više šumovit nego ogoljen i pun je malih vrela. Otprilike na dve milje pre nego se dođe u pomenuti grad, na vašu desnu stranu, nalazi se rečica koja teče dolinom. To je bio prvi grad u kome naiđosmo na pristojan svet koji se divljaše finoj izradi mačeva koje smo mi i pratnja nosili, a oni primitivniji među njima, podsmevahu se govoreći da su dugi noževi koje nosaše naša pratnja dobri da se od njih prave ekseri. Neki od njih koji seđahu u kafani kraj karavansaraja, pijući kafu, ponudiše nas istom kafom. Ali nađosmo da je vrlo lošeg ukusa.

han

Dolazak u Prijepolje i dalje prema Mileševi

U sredu, sedamnaestog avgusta, naš gospodar pođe iz Taslidže i napuštajući karavansaraj udari desnom stranom. Nastavismo put brdovitim krajem i skoro potpuno obraslim u čestar. Zatim, posle nekih četiri ili pet sati putovanja, siđosmo niz planinu koja bi duga za silaženje. Na kraju ove planine, sa naše leve strane, naiđosmo na jednu malu reku koja se mogla kamenom prebaciti. Krenuvši putem uz obalu reke,planina nam dođe sa leve a reka sa desne strane. Ta reka se zove Lim. Posle nekoliko sati putovanja, duž ove reke, pređosmo je preko drvenog mosta koji je bio na tri luka. Idući dalje putem, na nekoliko milja odatle, prođosmo kroz jedno tursko groblje i uđosmo u grad od nekih tri stotine ognjišta koji se zove Prijepolje. Ovaj grad nije opasan zidinama, kao ni prethodni gradovi; kuće su im građene od drveta i niske su kao i kuće drugih gradova. Ovaj grad prođosmo ne zaustavljajući se u njemu. Na izlasku iz grada naiđosmo na jedan most, dug oko dve stotine koraka, koji ide preko jedne planinske reke koja u to vreme nije imala mnogo vode, ali korito joj je bilo široko i okomito. Nekada njena voda naraste i ona teče silovito. A gore, na vrhu jedne okomite stene, nalazi se starinski zamak čije se kule nadvijaju nad provaliju. Nastavljajući dalje, posle neka dva sata putovanja, stigosmo u mesto Miloševo (Mileševa). U njemu se nalazi crkva Svetog Save, manastir pravoslavnih kaluđera, kojih ima dvadesetak na broju. Odosmo da ih vidimo.

Po zidinama, u unutrašnjosti manastira, mnogi putnici bejahu napisali svoje ime. Među njima i gospodin od Breva, što nas uveri da je gospodin od Lankoma, polazeći da preuzme poslanstvo, prošao ovuda, jer gospodin od Breva je bio među plemićima u njegovoj pratnji.

Opis manastira Mileševa, kaluđera, i okoline

Ovi kaluđeri su loše obučeni i bedno žive. Imaju samo jednu košulju i mantiju sive boje kao kod francuskih franjevaca, otvorenu spreda sve do pupka. Na njoj nema ni pojasa ni dugmadi, tako da im se vidi ceo stomak. Kod većine njih ova mantija je pocepana na više mesta. Neki idu obuveni a neki bosi. Na glavi svi nose kapu na dva roga, izrezanui spreda i ljubičaste boje, sličnu onim našim kapama sa petlovim perjem. Nose vrlo dugačku kosu, koja im sva raščupana pada niz ramena. Kad se tome još dodaju njihova mršava lica, tuga ih je gledati. Uostalom, u unutrašnjosti njihove crkve dosta je uredno. Crkva je iznutra sva oslikana. Oprema za bogosluženje je u dosta jadnom stanju, većinom stara i islužena. Tu nam dadoše dosta crnih damaskih šljiva vrlo ukusnih. Kravansaraj nije nizašta; ali u njemu ima jedna dobra česma. Pošto smo unutra ostali jedno pola sata i pomolili se Bogu, popesmo se na konje i krenusmo prema planini. Otprilike na milju odatle, pomenuti naš gospodar ostade da zanoći u gradu od nekih sto ognjišta, koji se zove Mileševo, u istoj provinciji Srbiji. Na severu od ovog grada nalazi se ona visoka stena koju sam već opisao. Na njenom vrhu nalazi se zamak sa istim imenom kao rečeni grad ili pak Rocca partita. Utvrđen je dvostrukim zidom, a nema nikakvih opkopa, sem prirodnih, to jest provalije koje ga okružuju sa svih strana. Nad stenama vise, jedna uz drugu, više velikih četvrtastih kula u kojima niko više ne obitava. Zidovi pomenutog zamka su stari i napola srušeni. Čini se da je ovaj zamak davno građen; četvrtastog je oblika, spram njegove istočne strane uzdiže se jedna visoka planina koja ga nadvisuje, ali na koju se ne može izneti top zbog stene i provalija koje se nalaze ispod planine. Tuda protiče i jedan planinski potok.

(Kraj)