Prenosimo putopis pisca Grigorija Božovića iz Pribojske Banje objavljen u Politici, u avgustu 1933. godine.
Kod Priboja na Limu
Pribojska Banja bila i za „okolna seljaka“ i za gospodu
Kad čovek dođe danas iz brda na Pribojsku Banju, a zna je iz ranijeg vremena, odista se prijatno iznenadi. Jer je to danas već prilično živa i vesela banja, glavno lečilište kraja i privlačna razonoda čak i za Bosnu. Iako je to banja, kao što rekoh za kraj, za mali svet, za okolna seljaka, ipak sam u njoj sreo gospodu iz Sarajeva i Srbije koja bi po svojim sredstvima i navikama mogla ići u mnogo skuplje i gromkije banje. Divan položaj, lekovitost toplih izvora i počeci uređenja privlače goste, željne planinskih lepota i svežine.
Na Limu, sasvim blizu do Priboja, u nekadašnjem starodrevnom Dabru, na jednoj uzvišenoj i čudesnoj zaravni, nahodi se Manastir Banja, zadužbina Uroša Hrapavoga. Po priči, a vrlo verovatno i po istini, kralj je tu podigao ovaj manastir naročito zbog ovih toplih izvora, koji izbijaju iz krša neposredno iznad manastirskih ograda. Ta umereno topla voda leči kostobolju, malokrvnost i kožne bolesti. Jer ima i joda i gvožđa. Hrapavi kralj možda se tu samo po priči lečio od krasta, ali je nesumnjivo i u stvari ovde našao najugodniju vodu za kupanje iz obične potrebe i uživanja. Imao je on u blizini još dve poznate terme: onu u Milutinovoj Banjsci kod Zvečana i onu u Deževi kod nekadanjega Rasa. Ali su obe te lekovite vode jako tople, te se u njima bez opasnosti ne može ostati više od pola časa. Naprotiv, ova ovde je sasvim umerena (na izvoru 36 stepeni), te se u njoj ugodno moglo ostajati i više kao nekada po rimskim kupalištima.
Nemanjići sa ukusom birali mesta za svoje zadužbine
Rekao sam jednom pre nekoliko godina da su Nemanjići s ukusom izabirali mesta za svoje zadužbine. U ovom pogledu se naročito odlikovao Uroš Hrapavi. Može biti po urođenom ukusu, možda pod uticajem svoje neobično kulturne žene Kraljice Jelene. Drugi su obično tražili pitoma tiha mesta u šumi, na ravni, u zelenilu i zavetrini. Primeri: Žiča i Dečani, Mileševo i Studenica. Kralj Hrapavi, naprotiv, polagao je pažnju prvo na visine, na velike vidike, na dobre izglede. Bilo mu je mnogo stalo do teferiča i kada čovek posmatra mesta njegovih zadužbina ne može da se otme slici kako taj kralj, hrapav i krupan, u ondašnjoj skromnoj i možda gruboj sredini, latinski uživa u predvečernjim lepotama koje je sunčev zalazak raskošno pisao po šumovitim brdima na Limu ili surim krševima dinarskoga krasa, koji se na čudo završuje baš kod Sopoćana. Prostran je i lep vidik i Sopoćana, koji su takođe na uzvišenoj zaravni. Ali je banjski nesravnjiv, te čini da se smelo može ustvrditi da posle Dečana Manastir Banja ima najlepši položaj od svih naših srednjevekovnih manastira.
Nad Limom, u dubokom koritu izdiže se šumovita obala, prošarana livadama i proplancima. Pri vrhu je to ne sasvim odvesno prisoje zasečeno gotovo pravim potezom, te se iza njega načinila ravna terasa, koju sa severa polukružno ograđuju zelena brda sa sitnogoricom. Ta je zaravan taman tolika koliko je mesta potrebno za jedan dobro uređen manastir i letovnik. Izgled prema jugu na brda i dolove ispod romantične župe Babina, koje se protežu onamo daleko do Čemerna iznad Pljevalja. Taj izgled daleko seže i uz Lim i niz njega koliko da bi slika bila punija: od kanjonskih neprekidnih poteza i sve drukčijih i drukčijih brdskih kupa i planinskih povijaraca oko se ne umara ni kad se veoma dugo posmatra. Ne znate kad je taj vidik čudesniji i igriviji: da li u zore, kad sunce počinje da igra sa gotovo svakidanjim lakim maglama limskim, da li kad ono zalazi tamo negde gde Lim svoju brzinu i prkos predaje drugoj plahovitoj reci, ili opet kad celu noć mutna mesečina šeretski, starovlaški, obasjava doline i reku. Takvih mesečnih noći, kroz koje se beli dvokubni manastir kao zaloga nepatvorene lepote, čovek ne može drugde po brdima videti.
Crkva je gotovo na sredini zaravni. Po porti su mnoge lipe i nešto skromnih zgrada za školu i manastirske konake. Iznad ograde je gostionica, nekoliko dobro podignutih drvenih baraka za banjske posetioce i u uglu dva kupatila: staro sa jednim velikim basenom na šljunku i novo sa tri u betonu, sa posebnim potrebnim prostorijama za razdevanje. U starom kupatilu se kupa po grupama i u određene časove i za grupe i za muške i ženske posetioce. Vode ima dosta i ona se pažljivo menja posle svake smene, jer se basen puni do vrha za svega sedam minuta. Druga tri nova basena služe za pojedince, za porodice ili manje grupe bližih poznanika ili prijatelja. Naravno da bi bolje bilo kad bi se kupatilo uredilo, kad bi se ozidale kade, jer bi vode bilo dosta, ali se opet i pod ovakvim pogodbama uprava banje trudi da redom zadovolji i goste i pripazi na čistoću i higijenu.
Teška je i čudna prošlost ovoga manastira.
A teška je i čudna prošlost ovoga manastira. Podigao ga je, kao što se zna, Uroš Hrapavi. Carski kao i Sopoćane. Vizantijsko obličje slično Studenici ili Mileševu, izvodili su dalmatinski neimari. Ko zna koliko je to lepa građevina bila i sa kakvim živopisom, kad se imaju na umu lepote Sopoćana. No pretendent Vladislav Drugi hteo je da se osveti stricu-ktitoru, koji je sedeo na prestolu njegova oca: najmio je bosanskoga vladara, njegovu vojsku, možda Mađare i Tatare, udario na strica i srušio mu manastir. Izgleda do osnova. Jer ga je docnije obnovio Kralj Dečanski sa sinom Dušanom i da je to bila obična obnova, ne bi ovaj kralj na fresci u glavnoj crkvi sebe proglasio za ktitora, držeći sa sinom sliku crkve čija je glavnina i danas. Zatim manastir je ograbio i spalio Sinan-paša, kad i Mileševo. Obnovio ga je tek patrijarh Antonije, poslednik Makarijev, da opet docnije bude rušen i paljen. Šezdesetih godina (prošlog veka) obnovili su ga sa narodom Borisavljevići i ostali prvaci kraja, dokle ga Turci 1875. nisu opet pretvorili u razvaline, da bi se obnovio tek 1900. godine pod starateljstvom arhimandrita Gedeona Marića, koji je, večan mu spomen, vek proveo u obnavljanju starih zadužbina. Ali se ta obnova vodila na brzu ruku i nevično za starine: u crkvi je gotovo sve zamazano i u pod i zidove metnuti mnogi značajni nadgrobni spomenici i drugi zapisi na kamenu. Propao je, verovatno za svagda, čitav jedan i muzej i bezbroj zapisa…
Manastir se trudi da ostane živ i da njegova banja bude od koristi okolini, i dođe do većega značaja no što ga danas ima. Mladi i vredni sveštenik Jevđević čini sve što može. Ali su ti napori uzaludni dok crkva ne raščisti agrarne sukobe i ne obeleži tačno granice potrebne manastiru i banji, jer ovako kako je danas – nezgodno je i za banju i za manastir i za stare čipčije. A posle toga crkva treba da uloži novce iz svojih opštih ušteđevina kao zajam manastiru, da bi se ovde potpuno i savremeno uredila banja, toliko potrebna kraju, a naročito malom svetu i seljaku. Na ovaj način crkva bi povratila značaj i opravdanje manastiru. Pri pametnom uređenju banja bi bila vrlo dohodna, ne bi se izgubio ni dinar, a manastir bi mogao davati ili olakšana lečenja sirotinji i građanskoj i svešteničkoj kao i invalidima uopšte. Tako bi se najzgodine pružio od strane crkve razlog da se na manastire ne viče kao na preživelu ustanovu i da pravoslavac ne bude toliko pohlepan na njene proplanke i gajeve. U takvom slučaju i on bi se, valjda, ubio malo s obrazom…
Pored skromnosti Banja živa i vesela
Inače, pored sve skromnosti, banja je ovoga leta bila vrlo živa i vesela. Manastirska uprava izlazila je malom čoveku i seljaku u susret do krajnjih mogućnosti. Ono skromnih sobica nije zatvarala ni ispred koga, podizala venjake i poljske kuhinjice, stavljala na raspolaganje svu svoju portu i voćnjake za šetnje i dnevni odmor. Opet zakupac banje Rajko Cuca nije žalio truda: on kao i svaki Starovlašanin ponosno gleda na ovu banju i ne misli samo o dinaru kao takvom. Uredio je u gostionici i barakama priličan i snosan hotel, sa skromnim pansionom: za pedeset dinara sve. Dobre jagnjetine, mleka, sira, jaja, piletine. Uslužan i pažljiv. Uredio je sam poštu i stara se za prevoz gostiju do željezničke stanice u Priboju.
Tu se čovek može lepo odmoriti i polečiti ako je slab i umoran.
Ostavite vaš komentar