Deprecated: WP_Dependencies->add_data() је позван са предметом који је застарео почев од издања 6.9.0! IE conditional comments are ignored by all supported browsers. in /home3/pribojze/public_html/wp-includes/functions.php on line 6170
Deprecated: WP_Dependencies->add_data() је позван са предметом који је застарео почев од издања 6.9.0! IE conditional comments are ignored by all supported browsers. in /home3/pribojze/public_html/wp-includes/functions.php on line 6170
Nakon nekoliko pojavljivanja u domaćim pesmama i filmovima, došao je red i na prvo inostrano pojavljivanje FAP kamiona, i to, ni manje ni više, već u indijskom filmu „Uri: The Surgical Strike“ iz 2019. godine.
Radnja filma se vrti oko napada na vojnike Indijske armije u okolini grada Uri, u nestabilnom Kašmiru. Film je već zaradio preko 53 miliona američkih dolara, i trenutna prosečna ocena na IMDb-u je 8.6.
Ako vam se gleda ratni akcioni film, a ne izlazi vam se iz kuće, lokal-patriotski zbog FAP kamiona, predlažemo vam ovaj film.
Prenosimo putopis pisca Grigorija Božovića iz Pribojske Banje objavljen u Politici, u avgustu 1933. godine.
Kod Priboja na Limu Pribojska Banja bila i za „okolna seljaka“ i za gospodu
Kad čovek dođe danas iz brda na Pribojsku Banju, a zna je iz ranijeg vremena, odista se prijatno iznenadi. Jer je to danas već prilično živa i vesela banja, glavno lečilište kraja i privlačna razonoda čak i za Bosnu. Iako je to banja, kao što rekoh za kraj, za mali svet, za okolna seljaka, ipak sam u njoj sreo gospodu iz Sarajeva i Srbije koja bi po svojim sredstvima i navikama mogla ići u mnogo skuplje i gromkije banje. Divan položaj, lekovitost toplih izvora i počeci uređenja privlače goste, željne planinskih lepota i svežine.
Na Limu, sasvim blizu do Priboja, u nekadašnjem starodrevnom Dabru, na jednoj uzvišenoj i čudesnoj zaravni, nahodi se Manastir Banja, zadužbina Uroša Hrapavoga. Po priči, a vrlo verovatno i po istini, kralj je tu podigao ovaj manastir naročito zbog ovih toplih izvora, koji izbijaju iz krša neposredno iznad manastirskih ograda. Ta umereno topla voda leči kostobolju, malokrvnost i kožne bolesti. Jer ima i joda i gvožđa. Hrapavi kralj možda se tu samo po priči lečio od krasta, ali je nesumnjivo i u stvari ovde našao najugodniju vodu za kupanje iz obične potrebe i uživanja. Imao je on u blizini još dve poznate terme: onu u Milutinovoj Banjsci kod Zvečana i onu u Deževi kod nekadanjega Rasa. Ali su obe te lekovite vode jako tople, te se u njima bez opasnosti ne može ostati više od pola časa. Naprotiv, ova ovde je sasvim umerena (na izvoru 36 stepeni), te se u njoj ugodno moglo ostajati i više kao nekada po rimskim kupalištima.
Nemanjići sa ukusom birali mesta za svoje zadužbine
Rekao sam jednom pre nekoliko godina da su Nemanjići s ukusom izabirali mesta za svoje zadužbine. U ovom pogledu se naročito odlikovao Uroš Hrapavi. Može biti po urođenom ukusu, možda pod uticajem svoje neobično kulturne žene Kraljice Jelene. Drugi su obično tražili pitoma tiha mesta u šumi, na ravni, u zelenilu i zavetrini. Primeri: Žiča i Dečani, Mileševo i Studenica. Kralj Hrapavi, naprotiv, polagao je pažnju prvo na visine, na velike vidike, na dobre izglede. Bilo mu je mnogo stalo do teferiča i kada čovek posmatra mesta njegovih zadužbina ne može da se otme slici kako taj kralj, hrapav i krupan, u ondašnjoj skromnoj i možda gruboj sredini, latinski uživa u predvečernjim lepotama koje je sunčev zalazak raskošno pisao po šumovitim brdima na Limu ili surim krševima dinarskoga krasa, koji se na čudo završuje baš kod Sopoćana. Prostran je i lep vidik i Sopoćana, koji su takođe na uzvišenoj zaravni. Ali je banjski nesravnjiv, te čini da se smelo može ustvrditi da posle Dečana Manastir Banja ima najlepši položaj od svih naših srednjevekovnih manastira.
Nad Limom, u dubokom koritu izdiže se šumovita obala, prošarana livadama i proplancima. Pri vrhu je to ne sasvim odvesno prisoje zasečeno gotovo pravim potezom, te se iza njega načinila ravna terasa, koju sa severa polukružno ograđuju zelena brda sa sitnogoricom. Ta je zaravan taman tolika koliko je mesta potrebno za jedan dobro uređen manastir i letovnik. Izgled prema jugu na brda i dolove ispod romantične župe Babina, koje se protežu onamo daleko do Čemerna iznad Pljevalja. Taj izgled daleko seže i uz Lim i niz njega koliko da bi slika bila punija: od kanjonskih neprekidnih poteza i sve drukčijih i drukčijih brdskih kupa i planinskih povijaraca oko se ne umara ni kad se veoma dugo posmatra. Ne znate kad je taj vidik čudesniji i igriviji: da li u zore, kad sunce počinje da igra sa gotovo svakidanjim lakim maglama limskim, da li kad ono zalazi tamo negde gde Lim svoju brzinu i prkos predaje drugoj plahovitoj reci, ili opet kad celu noć mutna mesečina šeretski, starovlaški, obasjava doline i reku. Takvih mesečnih noći, kroz koje se beli dvokubni manastir kao zaloga nepatvorene lepote, čovek ne može drugde po brdima videti.
Crkva je gotovo na sredini zaravni. Po porti su mnoge lipe i nešto skromnih zgrada za školu i manastirske konake. Iznad ograde je gostionica, nekoliko dobro podignutih drvenih baraka za banjske posetioce i u uglu dva kupatila: staro sa jednim velikim basenom na šljunku i novo sa tri u betonu, sa posebnim potrebnim prostorijama za razdevanje. U starom kupatilu se kupa po grupama i u određene časove i za grupe i za muške i ženske posetioce. Vode ima dosta i ona se pažljivo menja posle svake smene, jer se basen puni do vrha za svega sedam minuta. Druga tri nova basena služe za pojedince, za porodice ili manje grupe bližih poznanika ili prijatelja. Naravno da bi bolje bilo kad bi se kupatilo uredilo, kad bi se ozidale kade, jer bi vode bilo dosta, ali se opet i pod ovakvim pogodbama uprava banje trudi da redom zadovolji i goste i pripazi na čistoću i higijenu.
Teška je i čudna prošlost ovoga manastira.
A teška je i čudna prošlost ovoga manastira. Podigao ga je, kao što se zna, Uroš Hrapavi. Carski kao i Sopoćane. Vizantijsko obličje slično Studenici ili Mileševu, izvodili su dalmatinski neimari. Ko zna koliko je to lepa građevina bila i sa kakvim živopisom, kad se imaju na umu lepote Sopoćana. No pretendent Vladislav Drugi hteo je da se osveti stricu-ktitoru, koji je sedeo na prestolu njegova oca: najmio je bosanskoga vladara, njegovu vojsku, možda Mađare i Tatare, udario na strica i srušio mu manastir. Izgleda do osnova. Jer ga je docnije obnovio Kralj Dečanski sa sinom Dušanom i da je to bila obična obnova, ne bi ovaj kralj na fresci u glavnoj crkvi sebe proglasio za ktitora, držeći sa sinom sliku crkve čija je glavnina i danas. Zatim manastir je ograbio i spalio Sinan-paša, kad i Mileševo. Obnovio ga je tek patrijarh Antonije, poslednik Makarijev, da opet docnije bude rušen i paljen. Šezdesetih godina (prošlog veka) obnovili su ga sa narodom Borisavljevići i ostali prvaci kraja, dokle ga Turci 1875. nisu opet pretvorili u razvaline, da bi se obnovio tek 1900. godine pod starateljstvom arhimandrita Gedeona Marića, koji je, večan mu spomen, vek proveo u obnavljanju starih zadužbina. Ali se ta obnova vodila na brzu ruku i nevično za starine: u crkvi je gotovo sve zamazano i u pod i zidove metnuti mnogi značajni nadgrobni spomenici i drugi zapisi na kamenu. Propao je, verovatno za svagda, čitav jedan i muzej i bezbroj zapisa…
Manastir se trudi da ostane živ i da njegova banja bude od koristi okolini, i dođe do većega značaja no što ga danas ima. Mladi i vredni sveštenik Jevđević čini sve što može. Ali su ti napori uzaludni dok crkva ne raščisti agrarne sukobe i ne obeleži tačno granice potrebne manastiru i banji, jer ovako kako je danas – nezgodno je i za banju i za manastir i za stare čipčije. A posle toga crkva treba da uloži novce iz svojih opštih ušteđevina kao zajam manastiru, da bi se ovde potpuno i savremeno uredila banja, toliko potrebna kraju, a naročito malom svetu i seljaku. Na ovaj način crkva bi povratila značaj i opravdanje manastiru. Pri pametnom uređenju banja bi bila vrlo dohodna, ne bi se izgubio ni dinar, a manastir bi mogao davati ili olakšana lečenja sirotinji i građanskoj i svešteničkoj kao i invalidima uopšte. Tako bi se najzgodine pružio od strane crkve razlog da se na manastire ne viče kao na preživelu ustanovu i da pravoslavac ne bude toliko pohlepan na njene proplanke i gajeve. U takvom slučaju i on bi se, valjda, ubio malo s obrazom…
Pored skromnosti Banja živa i vesela
Inače, pored sve skromnosti, banja je ovoga leta bila vrlo živa i vesela. Manastirska uprava izlazila je malom čoveku i seljaku u susret do krajnjih mogućnosti. Ono skromnih sobica nije zatvarala ni ispred koga, podizala venjake i poljske kuhinjice, stavljala na raspolaganje svu svoju portu i voćnjake za šetnje i dnevni odmor. Opet zakupac banje Rajko Cuca nije žalio truda: on kao i svaki Starovlašanin ponosno gleda na ovu banju i ne misli samo o dinaru kao takvom. Uredio je u gostionici i barakama priličan i snosan hotel, sa skromnim pansionom: za pedeset dinara sve. Dobre jagnjetine, mleka, sira, jaja, piletine. Uslužan i pažljiv. Uredio je sam poštu i stara se za prevoz gostiju do željezničke stanice u Priboju.
Tu se čovek može lepo odmoriti i polečiti ako je slab i umoran.
Posle uvođenja ekološke takse na Kopaoniku, država će uskoro početi da naplaćuje ulazak i posetiocima koji vozilima dolaze na Zlatibor, saznaje „Blic“.
Naplata će se obavljati po motornom vozilu, a cene su formirane na osnovu tipova vozila koji ulaze u zaštićeno područje. Visinu naknade utvrdio je nadzorni odbor „Srbijašuma“, a sa odlukom ovog javnog preduzeća saglasilo se i Ministarstvo za zaštitu životne sredine.
Kako saznaje „Blic“, vlasnik svakog putničkog automobila i motocikla ulazak na Zlatibor će plaćati 100 dinara dnevno. Naknada za autobuse i kamione biće 300 dinara dnevno, dok će kamioni sa prikolicama morati da plate 700 dinara. Ulaz u zaštićeno područje neće plaćati meštani, zaposleni u parku prirode i osobe sa invaliditetom iznad 79 odsto.
Penzioneri i osobe starije od 65 godina imaće popust od 30 odsto, dok će popust od 50 odsto imati osobe sa posebnim potrebama i ostali invalidi. Lokacije za postavljanje ulaznih stanica biće naknadno utvrđene, potvrđeno je „Blicu“ u Ministarstvu.
– „Srbijašume“ su donele odluku o naknadama za korišćenje zaštićenog područja Parka prirode Zlatibor. U ovom trenutku posetiocima vozilima ne naplaćujemo ulaz, a kada počnemo sa naplatom, obavestićemo javnost. Za početak naplate potrebno je obezbediti uslove poput vodiča za posetioce i zaustavnih rampi za vozila. Budući da je Park prirode Zlatibor nedavno proglašen za zaštićeno područje, „Srbijašume“ sprovode radove i aktivnosti na uspostavljanju neophodne infrastrukture za realizaciju odluke o naknadama – kaže za „Blic“ Gordana Jančić, pomoćnik izvršnog direktora Sektora za šumarstvo i zaštitu životne sredine u JP „Srbijašume“.
U Ministarstvu zaštite životne sredine kažu za „Blic“ da će novac prikupljen od naknada „Srbijašume“ morati da vode na posebnom računu.
– Ta sredstva predstavljaju značajan, često i dominantan izvor prihoda upravljača zaštićenih područja. Ona će se koristiti isključivo za zaštitu, razvoj i unapređenje zaštićenog područja – ocenili su u Ministarstvu.
Vlada Srbije je deo Zlatibora (41.923 hektara) proglasila parkom prirode u oktobru prošle godine. Od ukupne površine parka, 56,25 odsto je u privatnom vlasništvu, a 43,3 odsto u državnom. Južnu granicu parka prirode Zlatibor čini reka Uvac s priobaljem, zapadna se poklapa sa državnom granicom prema BiH, prema severu ide padinama Mokre Gore, Semegnjevske gore i Grude, zaobilazi naseljeno mesto Zlatibor i nastavlja severnim padinama Čigote, dok istočnu granicu čine reka Katušnica i padine Murtenice.
Taksa na Kopaoniku 150 dinara
Ministarstvo životne sredine prošle godine je odobrilo svim zaštićenim područjima u Srbiji da naplaćuju taksu motornim vozilima koja prolaze kroz njihovu teritoriju, i to do 150 dinara dnevno. Srbija ima pet nacionalnih parkova i 70 rezervata. Većina tih područja još nije uvela takse. Ulazak na Kopaonik država je počela da naplaćuje u oktobru prošle godine. Cena za automobil je 150 dinara dnevno, za putnike koji dolaze kombijem ili sa prikolicom cena je 250 dinara, a za autobuse i kamione 500 dinara.
Na italijanskom sajtu „pholio“ posvećenom fotografiji osvanule su i fotografije našeg sugrađanina Alena Đozgića, tekst o fotografijama i kratak razgovor koji je povodom toga napravilo uredništvo sajta pholio prenosimo ovde. Sredinom avgusta u pribojskom domu kulture biće postavljena Alenova izložba fotografija, a priprema se i par kulturnih dešavanja u organizaciji „Pribojskog Alternativnog Kulturnog Tima“.
“Individuum” je naziv foto reportaže Alena Đozgića, srpskog fotografa iz Priboja, člana „Pribojskog Alternativnog Kulturnog Tima“, organizacije koja se bavi promocijom alternativne kulture u Srbiji.
Đozgićeva priča od slika je i alternativna i pomalo kontrarevolucionarna , iz nje sa jedne strane izvire manifest nadrealizma, a sa druge čin protesta. Duge senke i mesta koja mirišu melanholijom pripojenom nekoj drugoj realnosti čine i atmosferu i vreme nadrealnim.
Đozgićeva revolucionarna priča je o čoveku koji je bio individua pre nego što se stavio u službu kolektivizma, koji, dok ohrabruje čoveka da se preda zajednici i saradnji sa jedne strane, sa druge ga umotava u sebe samog, sve dok ne nestane.
U kadrovima Alen Đozgica pojavljuju se sve karakteristike koje čine prepoznatljivom fotografiju Balkana: gusti kontrast bele i crne, ali ne oštar, jer konfuzija između dva žanra stvara divnu atmosferu u kojoj se mesto i individua spajaju i postaju jedno.
Ukus melanholije nije nikad negativan, ali budi osećaj portugalske „saudade“ (osećaj žudnje, melanholije i nostalgije karakterističan za portugalski i brazilski temperament), pune tuge, ali i ljubavi prema prošlosti i sećanjima; nestvarne slike sugerišu atmosferu iz nekih Borhesovih priča u kojima se u lavirintu bajki kroz hodnike odmotava ljudska duša.
Alen Đozgić priča o čoveku, ali i o ljudskoj duši, koja je pre svega individualna.
I: Koja je razlika između reportažne i umetničke fotografije?
A: Razlika je u samoj percepciji stvarnosti. Reportažna fotografija ima zadatak da predstavi stvarnost onakvu kakva jeste, dok umetnička fotografija nameće intimnu viziju pojedinca objektivnoj stvarnosti i istražuje svet koji je njen temelj, a to je svet kreativne imaginacije.
I: Fotografija, individua i ljudska duša – šta je nit koja ih povezuje?
A: Fotografija je istraživanje sopstvene i tuđe individualnosti. Otkrivanje arhetipskih i mitoloških predstava u osnovi stvarnosti jeste kretanje po hodnicima duše, i fotografija nam može pomoći da je ne izgubimo.
I: Ko su protagonisti tvojih fotografija?
A: Protagonisti su obični ljudi, u vrlo spontanim situacijama. Volim da radim i portrete i autoportrete, često je na mojim fotografijama samo jedna osoba, otuda i naziv „Individuum“, kao pokušaj da se predstavi pojedinac koga često tiraniše i guta kolektiv.
Prenosimo vam odlomak putopisa Pjera Lefevra sa njegovog putovanja za Carigrad gde je bio sekretar u pratnji Ašila Arlija, barona od Sansija. Ovde su opisi Foče, Boljanića, Taslidže (Pljevalja) a zatim opis prelaska Lima, prolaska kroz Prijepolje i noćenjem u Mileševi. Putovanje iz Dubrovnika do Carigrada se odigralo u avgusta 1611. godine.
Tjentište, Foča, Čajniče
U nedelju, trinaestog avgusta, pomenuti gospodar stiže na ručak u Tjentište, selo na maloj reci koja se zove Sutjeska, kraj Hercegovine, u zemlji Morlakiji. Tu ima još jenda druga reka koja se tri puta prelazi preko malih, drvenih mostova, a onda, kada se počneš penjati levo uz planinu, ona ti dođe sa desne strane. Rastući sve više, ova reka protiče između dve planine, plodne i lepe i najvećim delom obrasle šumom. I posle neka četiri sata puta, na obroncima pomenute planine, prelazi se reka koja se zove Drina (bar to joj je ime upisano u karti) preko jednog velikog drvenog mosta, dugog kao Rialto u Mlecima. Ovaj most izveden je na samo jedan luk sa potporama sa obe strane. Zatim, ostavljajući iza nas most i reku koja je tu zaokretala, prođosmo kroz jedno omanje selo, od nekih pet ili šest kuća, i idući obalom reke, posle nekih sat i po putovanja, sa naše leve ruke ukaza nam se grad Foča, a u rečenoj provinciji Hercegovini. Tu ima još jedan most koji prelazi preko reke koja se zove Ćehotina. Ovaj grad nije opasan nikakvim zidinama i može da ima nekih osam stotina kuća; sve su one od drveta, vrlo niske i bez prozora. Ima veliki broj malih džamija i kraj je dosta lep. U rečenom gradu moj gospodar zanoći u karavansaraju. To mesto je nalik na halu i namenjeno je za konačenje putnika. Tu bez muke može da se smesti tri stotine konja; sagrađen je od kamena i pokriven olovom. U ovom gradu proizvodi se velika količina noževa koji su cenjeni ne toliko zbog njihovog kvaliteta koliko zbog lepe izrade.
U ponedeljak, petnaestog avgusta, rečeni gospodar stiže na ručak u Ustikolinu, jedno mesto u rečenoj provinciji Hercegovini. Kada se napusti Foča penje se uz planinu koja je sva u šumi, voćnjacima, livadama sa žitom i u vinovoj lozi. Sve dovde je zemlja brdovita, sva u hrastovoj šumi, slabo naseljena, ali puna divljači, prepelica i divljih golubova kojih ima u izobilju. Potom rečeni gospodar pade na konak u Brahu, u provinciji Hercegovini. U tom mestu od kuća ima samo karavansaraj, namenjen za skloništa putnika, kakvi se nalaze po svoj Turskoj. Kraj pomenutog mesta, u podnožju planine, na levu ruku, nalazi se selo po imenu Čajniče, u kome se može naći sve što putniku može zatrebati.
Rudolf Otto Ritter von Ottenfeld – Prizor sa ulice na Balkanu (wikigallery.org)
Boljanići i Taslidža
U utorak, šesnaestog dana, avgusta meseca, rečeni gospodar pođe iz pomenutog mesta putem naspram vrata karavansaraja koji se penje uz planinu. I kako smo se polako penjali uz pomenutu planinu ukazivaše nam se brda okolnih planina i okolnih krajeva. I putujući putevima mučnim, krivudavima i neprohodnim stigosmo u mesto koje se zove Boljanići, u istoj provinciji Hercegovini. Kuće su u njemu, jedna od druge na milju razdaljine. U ovom mestu ima jedno pojilo za karavane i groblje u kome su nekada sahranjivani hrišćani, kako to videh po krstovima dignutim iznad grobova. Posle ručka naš gospodar krenu na put i zanoći u Taslidži (stari naziv grada za Pljevlja), gradu u istoj provinciji Hercegovini, koji ima oko četiri stotine ognjišta. U ovom gradu postoje tri džamije, dve su od kamena, i u jednoj od njih se nalazi lep šedrvan, a treća je od drveta. U ovom gradu imaju i dva karavansaraja, dosta prostrana i pokrivena olovom. Od Boljanića do pomenutog grada Taslidže zemlja je dosta obrađena. Na mestima gde nema voćnjaka zasađena je mlada šuma. Kraj je ipak više šumovit nego ogoljen i pun je malih vrela. Otprilike na dve milje pre nego se dođe u pomenuti grad, na vašu desnu stranu, nalazi se rečica koja teče dolinom. To je bio prvi grad u kome naiđosmo na pristojan svet koji se divljaše finoj izradi mačeva koje smo mi i pratnja nosili, a oni primitivniji među njima, podsmevahu se govoreći da su dugi noževi koje nosaše naša pratnja dobri da se od njih prave ekseri. Neki od njih koji seđahu u kafani kraj karavansaraja, pijući kafu, ponudiše nas istom kafom. Ali nađosmo da je vrlo lošeg ukusa.
Dolazak u Prijepolje i dalje prema Mileševi
U sredu, sedamnaestog avgusta, naš gospodar pođe iz Taslidže i napuštajući karavansaraj udari desnom stranom. Nastavismo put brdovitim krajem i skoro potpuno obraslim u čestar. Zatim, posle nekih četiri ili pet sati putovanja, siđosmo niz planinu koja bi duga za silaženje. Na kraju ove planine, sa naše leve strane, naiđosmo na jednu malu reku koja se mogla kamenom prebaciti. Krenuvši putem uz obalu reke,planina nam dođe sa leve a reka sa desne strane. Ta reka se zove Lim. Posle nekoliko sati putovanja, duž ove reke, pređosmo je preko drvenog mosta koji je bio na tri luka. Idući dalje putem, na nekoliko milja odatle, prođosmo kroz jedno tursko groblje i uđosmo u grad od nekih tri stotine ognjišta koji se zove Prijepolje. Ovaj grad nije opasan zidinama, kao ni prethodni gradovi; kuće su im građene od drveta i niske su kao i kuće drugih gradova. Ovaj grad prođosmo ne zaustavljajući se u njemu. Na izlasku iz grada naiđosmo na jedan most, dug oko dve stotine koraka, koji ide preko jedne planinske reke koja u to vreme nije imala mnogo vode, ali korito joj je bilo široko i okomito. Nekada njena voda naraste i ona teče silovito. A gore, na vrhu jedne okomite stene, nalazi se starinski zamak čije se kule nadvijaju nad provaliju. Nastavljajući dalje, posle neka dva sata putovanja, stigosmo u mesto Miloševo (Mileševa). U njemu se nalazi crkva Svetog Save, manastir pravoslavnih kaluđera, kojih ima dvadesetak na broju. Odosmo da ih vidimo.
Po zidinama, u unutrašnjosti manastira, mnogi putnici bejahu napisali svoje ime. Među njima i gospodin od Breva, što nas uveri da je gospodin od Lankoma, polazeći da preuzme poslanstvo, prošao ovuda, jer gospodin od Breva je bio među plemićima u njegovoj pratnji.
Opis manastira Mileševa, kaluđera, i okoline
Ovi kaluđeri su loše obučeni i bedno žive. Imaju samo jednu košulju i mantiju sive boje kao kod francuskih franjevaca, otvorenu spreda sve do pupka. Na njoj nema ni pojasa ni dugmadi, tako da im se vidi ceo stomak. Kod većine njih ova mantija je pocepana na više mesta. Neki idu obuveni a neki bosi. Na glavi svi nose kapu na dva roga, izrezanui spreda i ljubičaste boje, sličnu onim našim kapama sa petlovim perjem. Nose vrlo dugačku kosu, koja im sva raščupana pada niz ramena. Kad se tome još dodaju njihova mršava lica, tuga ih je gledati. Uostalom, u unutrašnjosti njihove crkve dosta je uredno. Crkva je iznutra sva oslikana. Oprema za bogosluženje je u dosta jadnom stanju, većinom stara i islužena. Tu nam dadoše dosta crnih damaskih šljiva vrlo ukusnih. Kravansaraj nije nizašta; ali u njemu ima jedna dobra česma. Pošto smo unutra ostali jedno pola sata i pomolili se Bogu, popesmo se na konje i krenusmo prema planini. Otprilike na milju odatle, pomenuti naš gospodar ostade da zanoći u gradu od nekih sto ognjišta, koji se zove Mileševo, u istoj provinciji Srbiji. Na severu od ovog grada nalazi se ona visoka stena koju sam već opisao. Na njenom vrhu nalazi se zamak sa istim imenom kao rečeni grad ili pak Rocca partita. Utvrđen je dvostrukim zidom, a nema nikakvih opkopa, sem prirodnih, to jest provalije koje ga okružuju sa svih strana. Nad stenama vise, jedna uz drugu, više velikih četvrtastih kula u kojima niko više ne obitava. Zidovi pomenutog zamka su stari i napola srušeni. Čini se da je ovaj zamak davno građen; četvrtastog je oblika, spram njegove istočne strane uzdiže se jedna visoka planina koja ga nadvisuje, ali na koju se ne može izneti top zbog stene i provalija koje se nalaze ispod planine. Tuda protiče i jedan planinski potok.
Poštovani posetioci stranice i sajta, sećate se koliko smo svi zajedno agitovali da glasamo svakodnevno na konkursu za „Coca Cola teretana na otvorenom“. Zahvaljujući ukupnom naporu svih građana, Priboj je bio među najaktivnijim opštinama i izborili smo se da dobijemo teretanu na otvorenom.
Coca Cola – aktivna zona (Izvor: FB Fabrika radosti)
Od tada (pre skoro 10 meseci) pa do danas, opština se nije oglasila da li je dostavila dokumenta potrebna za izgradnju teretane na otvorenom. Opština Nova Varoš, koja je po broju glasova bila iza Priboja, je imala ažurnu administraciju i svoj poklon su dobili među prvima. Iz opštine za sada nije bilo nikakvih najava kada bi teretana trebalo da bude postavljena i gde. Odlučili smo da se obratimo Koka Koli koja je organizovala nagradno takmičenje. Od njih smo dobili sledeći odgovor:
„Prvih 10 smo postavili tokom septembra i oktobra 2013. godine, a tokom ovog meseca smo počeli sa postavljenjem preostalih 35, medju kojima je i vaša opština.
Obzirom na kompleksnost postavljanja 35 Coca-Cola aktivnih zona, nismo u mogućnosti još uvek da vam kažemo precizan termin za postavljenje u vašoj opstini, ali ono što možemo da vam kažemo je da će sve biti postavljene do sredine juna ove godine. „
Da li je opština poslala potrebnu dokumentaciju? Da li ćemo čekati do juna? Zašto to nije moglo biti završeno još pre završetka konkursa? To su sve pitanja na koja očekujemo odgovor.
Ovo dobijamo besplatno, ne plaćamo ništa, ovo je poklon. Da li ćemo dozvoliti da budemo 45. opština, ili jedina opština koja neće dobiti nagradu samo zbog (ne)ažurnosti nadležnih? Vlastodršci, na vas je red!
U najnovijem broju časopisa „Professional Photographer“ za područje Velike Britanije, među izabranim fotografijama, pojavila se i jedna našeg sugrađanina Alena Đola Đozgića, i stalnog fotografa stranice „Priboj“ i sajta.
Do sada Alenove fotografije su se često pojavljivale u domaćem časopisu ReFoto posvećen fotografiji na našim prostorima, srpskom izdanju časopisa „Nacionalna geografija“ i na naslovnici albuma džez benda iz Velike Britanije, kao i na naslovnici benda „Helm“. Imao je nekoliko samostalnih zapaženih izložbi u Priboju, Prijepolju, Ivanjici, Požegi…
„Obituary Gates“ – fotografija koja se pojavila u časopisu
Za Alenove fotografije istoričarka umetnosti Sanja Sajfert je napisala: “Đozgićevo fotografsko stvaralaštvo može da se tumači dvojako, kao dokument i kao autonomno umetničko delo. Pokazao se kao veoma plodan i siguran fotograf, koji ume da radi sa decom i deca sa njim, od prirode koja nas fascinira sama po sebi, pa sve do osećaja sablasnosti i nespokoja. Nadahnut svakodnevnim događajima, problemima, ljudima, situacijama od fizičkog momenta posmatraču od realnog i socijalnog pravi metafizički i paralelni svet. Sklonost ka fantastičnoj i nadrealnoj fotografiji, uz segmente realnog sveta u kombinaciji sa nepoznatim prostorima, stilizuje scenama već zamišljenu kompoziciju. Ta mogućnost spajanja vidljivog i nevidljivog, konkretnog i apstraktnog, činjenica i fikcija poznata je nadrealističkoj fotografiji. Đozgić je sklon eksperimentu i istraživanju, njegov rad je uzbudljiv i dinamičan, ali isto tako i usamljenički, on traga za uzvišenim i dragocenim saznanjima, i sasvim sigurno je dobar u tome.“
Sve čestitke Alenu i nadamo se nekoj novoj izložbi!
Na internetu smo pronašli razglednicu iz 1900. godine, poslata iz Priboja i pisana na francuskom. Verovatno ju je poslao neko od austrougarskih vojnika ili oficira pod čijom vojnom upravom se nalazio Priboj (zajedno sa novopazarskim sandžakom i Bosnom) sve do 1908. godine, kada je nakon aneksije Bosne, Priboj vraćen na upravu Osmanskom carstvu.
Priboj na razglednici iz 1900. godine
Tražimo pomoć naših čitalaca da prevedu ako su u mogućnosti šta piše na razglednici, ako nisu u mogućnosti čitav tekst, onda bar deo koji je moguće pročitati. Unapred Vam se zahvaljujemo!
U međuvremenu nam je na našu facebook stranicu dostavljen prevod teksta sa francuskog, iako je sam tekst sa razglednice slabo čitljiv. Uradila ga je Neda Đenisijević , i on ovako izgleda:
„Draga gospođice. Zahvaljujem vam se na tako ljubaznim čestitkama povodom Nove godine. Bio sam iznenađen videvši da Vi i dalje mislite na tog gospodina (Otoa ?), (njega ?) koji to, verovatno, ne ceni. Jedva čekam da vam pošaljem razglednicu iz Turske, povodom izleta i obećavam vam da ću prestati da obilazim ostale zemljice koje smatram opasnim u ovom trenutku. Molim vas, izrazite najdublje naklonosti (prenesite najiskrenije pozdrave) vašoj majci, sestri, deki i baki. Vama veran.“
“Chère mademoiselle. Je vous remercie bien de vos souhaits si aimables à cause du nouvel an. J’étais bien surpris de voir que vous penser encore à ce monsieur (Otto ?), (lui ?) ne le mérite pas peut-être. Je me hâte de vous envoyer une carte à vous de la Turquie à cause d’une excursion et je vous promets de laisser (suivre) des autres de mon petit pays que je (pense) dangereux pour le moment. Je vous prie d’exprimer à votre mère, soeur et grands-parents (?) mes amitiés les plus profondes. Votre affectueux serveur“
Ostaje misterija ko je poslao razglednicu iz jedne male kasabe Osmanskog carstva i kome u Francuskoj, kao i kuda ga je put nosio… To verovatno nikada nećemo saznati, ali uskoro vas na ovim stranicama očekuje putopis jednog francuskog putnika iz 16. veka kroz naše krajeve.
Seljak, po imenu Pahomije, uveren je da će postići veliki uspeh kada konačno stekne toliko zemlje koliko je imaju veleposednici, najveća elita ruskog plemstva.
To je bio njegov cilj. Došao je dan kada je dobio začuđujuću ponudu – biće nagrađen, bez ikakvog troška, tolikom zemljom koliko može da obuhvati trčeći u jednom danu od izlaska do zalaska sunca.
Pahomije prodade sve svoje vredne stvari samo da bi stigao do tog udaljenog mesta odakle je stigla ta velikodušna ponuda. Posle mnogo nevolja on stiže i dogovori da već sutradan ostvari svoju veliku priliku.
Od početka Pahomije je počeo da trči opasnom brzinom. Jureći po blistavom jutarnjem suncu, njegov cilj mu je neprestano bio pred očima. Trčao je po nesnosnoj vrućini ne gledajući ni levo ni desno. Celog dana nastavio je istim tempom, ne zaustavljajući se ni zbog jela, ni zbog pića, ni zbog odmora.
Sa svakim korakom, njegov posed je postajao sve veći. Konačno, kada sunce zađe iza horizonta i mrak prekri zemlju, Pahomije posrćući dođe do kraja. Pobeda! Njegov cilj je bio ostvaren. Uspeh.
A onda, sa poslednjim korakom, Pahomije pade mrtav od iscrpljenosti.
Sve što mu je na kraju od zemlje trebalo, bilo je onih dva metra iznad njega.
Na sajtu opštine Priboj osvanuo je javni poziv komisije za planove na kojoj će biti razmatrane primedbe na plan detaljne regulacije (Male?) Hidroelektrane „Mramorje“. Sednica će se održati sutra (30. januara) sa početkom u 12 časova u zgradi opštinske uprave u starom delu grada, u sali za venčanja. Prva sednica komisije je odložena nakon insistiranja Dejana Puzovića da se odgovori na prigovore vezane za HE „Rekovići“.
Užitak na HE „Potpeć“, kako li će tek izgledati Mramorje?
Prema planu detaljne regulacije planirana visina brane će biti 14,80 metara, pa se sa pravom pitamo kako je to mala hidroelektrana? Da li ste spremni da živite kraj jezera u starom delu grada, sedite kraj njega, dok vas zapljuskuju plastične flaše, pocrkale životinje i drugi fekalni otpad iz kanalizacija, dok iznad vaše glave lete rojevi komaraca, zašto ići na bazen kad će jezero biti ispred vrata? Razmislite o svemu tome, prošetajte do zgrade opštine i poslušajte šta sve strane imaju da kažu o tome.
Novi broj srpskog izdanja magazina “National Geographic” donosi priču o ledenoj pećini u Krnjači kod Priboja, na obroncima planine Ožalj. O ovom prirodnom fenomenu i utiscima koje nose iz Lednice govore autorka teksta Dragana Nikoletić i fotograf Marko Stamatović. Pećinu su slučajno pronašli nakon što je lokalnom agi nestao konj. U pećini su pored životinjskih nađeni i ljudski ostaci.
Bučje (Izvor: Facebook grupa: „Selo Bučje“)
Iz priča starijih meštana uredništvo je saznalo da se led eksploatisao dok još nije bilo mogućnosti da domaćinstva nabave frižidere, a led se koristio i za rashlađivanje na vašarima pre elektrifikacije, takođe led se prenosio i u obližnja Pljevlja.
Na skupu se nakon sastanka sa lokalnim vlastima, štrajkačima obratio Milorad Dragaš, predsednik štrajkačkog odbora. Preneo im je razgovor sa opštinskim vlastima i zahtev da se uklone kamioni sa pruge i ona odblokira, kao i da će potom radnike posetiti prvi potpredsednik vlade, Aleksandar Vučić. Nakon iznošenja razgovora, javno je upitao okupljene radnike na zboru da iskažu svoj stav. Radnici su bili protiv uklanjanja barikada sa pruge.
Pravnosnažnom presudom u predmetu vođenom pred Okružnim sudom u Beogradu protiv Milana Lukića i drugih, utvrđeno je da su otmicu i ubistva Sjeverinskih Bošnjaka izvršili pripadnici oružane formacije Osvetnici. Međutim, stav FHP-a je da odgovornost države Srbije za ovaj zločin proizilazi iz činjenice da su institucije Srbije kontinuirano pružale novčanu, kadrovsku i druge vidove podrške Vojsci Republike Srpske (VRS) koja je kontrolisala formaciju Osvetnici, kao i zbog kršenja zakonske obaveze da osiguraju živote građana koji su putovali u zonu ratnih dejstava
Fond za humanitarno pravo ustavnom žalbom zahteva da Ustavni sud utvrdi kako je država Srbija prekršila pravo na pravično suđenje, garantovano članom 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, time što sudski postupak koji su porodice žrtava ratnog zločina pokrenule protiv Republike Srbije traje neopravdano dugo, i da im po tom osnovu isplati naknadu štete u ukupnom iznosu od 22 miliona dinara. Fond u saopštenju od 19. avgusta podseća i da je Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije odbilo zahteve porodica žrtava iz Sjeverina da im se prizna status civilnih žrtava rata.
Photo: www.sense-agency.com
„Fond za humanitarno pravo je 19. avgusta 2013. godine, u ime 22 člana porodica žrtava ratnog zločina iz Sjeverina, podneo žalbu Ustavnom sudu Srbije zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. U postupku za naknadu štete koji je 2007. pokrenut protiv Republike Srbije, Sud ni nakon šest godina nije doneo pravnosnažnu presudu. FHP je u junu 2007, u ime članova porodica nestalih i ubijenih, pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pokrenuo postupak za naknadu nematerijalne štete protiv Republike Srbije zbog odgovornosti države za otmicu 16 sjeverinskih Bošnjaka u oktobru 1992. godine. Pravnosnažnom presudom u predmetu vođenom pred Okružnim sudom u Beogradu protiv Milana Lukića i drugih, utvrđeno je da su otmicu i ubistva Sjeverinskih Bošnjaka izvršili pripadnici oružane formacije Osvetnici. Međutim, stav FHP-a je da odgovornost države Srbije za ovaj zločin proizilazi iz činjenice da su institucije Srbije kontinuirano pružale novčanu, kadrovsku i druge vidove podrške Vojsci Republike Srpske (VRS) koja je kontrolisala formaciju Osvetnici, kao i zbog kršenja zakonske obaveze da osiguraju živote građana koji su putovali u zonu ratnih dejstava. Suđenje je počelo u junu 2008. godine, čak godinu dana nakon podnošenja tužbe i pismene urgencije advokata FHP-a“, navodi se u saopštenju.
U februaru 2009. godine, Prvi opštinski sud je doneo presudu kojom je odbio tužbeni zahtev porodica otetih Sjeverinaca kao neosnovan. FHP je na ovu presudu uložio žalbu Okružnom sudu u Beogradu u aprilu 2009. Nakon reforme pravosuđa 2009, ovaj predmet je prešao u nadležnost Apelacionog suda u Beogradu, podseća ova organizacija.
„Zbog nepostupanja Apelacionog suda po žalbi, advokat FHP-a je u dva navrata podnosio urgencije postupajućem veću (predsednica Veća – sudija Melanija Santovac), a zatim i pritužbu predsedniku suda. U odgovoru na pritužbu, u oktobru 2012. godine zamenica v.d. Predsednika suda Milica Popović-Đuričković obavestila je FHP da je postupajućem veću naložila da o žalbi FHP-a donese odluku u roku od mesec dana. Od tada je prošlo više od 10 meseci“, konstatuje Fond za humanitarno pravo.
U galeriji „Spirala“ u pribojskog gimnaziji otvorena je izložba „Letnje luminescencije 2013“. U okviru izložbe su radovi slikarke Sekane Radović iz Čikaga i Darje Bajagić, konceptualne umetnice studentkinje master studija na Univerzitetu Jejl, tu su i radovi Renata Percana, Raše Todosijevića (dobitnika nagrade u Bijenalu u Veneciji 2011. godine), Saše Markovića Mikroba, pribojskih umetnika Dragana i Jakova Nešića i još mnogih drugih. Izložbu možete pogledati svakog dana u auli pribojske gimnazije tokom avgusta i septembra.
Ako se neko seća, pre nešto više od pet godina bilo je dosta priče u medijima oko kamenih kugli na teritoriji opštine. Mnogi su tada senzacionalistički (a najmanje stručno) tvrdili da su kugle meteorskog porekla. Bilo je i ideja da se kugle prenesu u grad i napravi „trg meteora“. Pročitavši priču u novinama oko kugli, iz Niša je tada u aprilu 2007. godine došao profesor Pavle Premović iz laboratorije za geohemiju Prirodno-matematičkog fakulteta. Tih dana sam sa profesorom Premovićem i njegovim saradnicima obilazio nalazišta ovih kugli (Pribojska Banja, Čelice, Mažići i Sastavci), i tada je sa njim nastao ovaj intervju koji je kasnije jednim delom objavljen u časopisu Priča.
Kamena kugla – Mažići
Prvi deo intervjua se odnosi na istraživanja sa terena drugih dana, a drugi je vezan za priču o profesoru Premoviću i njegovoj karijeri i poslu.
Vi ste 21. i 22. aprila bili u Priboju. Kakvi su Vaši utisci o Priboju i njegovoj okolini?
Moji saradnici i ja smo oduševljeni Pribojem i njegovom divnom okolinom, a naročito sa meštanima koje smo sretali. Kao geohemičara mene je impresionirao geološki ambijent okoline Priboja, naročito magmatske formacije. To će biti sigurno tema jednog od naših budućih istraživanja.
Imao sam prilike da dva dana provedem sa Vama u potrazi za kamenim kuglama. Polemisalo se da su to zapravo meteoriti. Da li može biti govora o meteoritima?
Sigurno da “misteriozne” kamene kugle/polukugle/valjci nisu meteoritskog porekla vec su nastale u geoloskim procesima u toku ili posle magmatskih aktivnosti u okolini Priboja ali drugde, npr. selo Sastavci. U svakom slučaju, one su prirodna retkost i trebale bi da budu pod zaštitom države Srbije.
Da li imate neke pretpostavke kako su uopšte nastale kamene kugle?
Relativno pravilan geometrijski oblik navedenih objekata moze se tumaciti ili formiranjem prirodnih “kalupa” sa odgovarajućim šupljinama ili oblikovanjem u toku izuzetno dugog vremenskog perioda uzrokovano npr. glečerskim aktivnostima. To su dve radne pretpostavke sa kojima započinjemo naša istraživanja.
I kada možemo da očekujemo rezultate analize?
Već u Parizu ja ću se konsultovati sa mojim kolegama geolozima i mineralozima oko tih ovih pribojskih geoloških retkosti. Očekujem da ću vec u septembru ili najdalje u oktobru ove godine imati pouzdane eksperimentalne podatke o njima.
Planirate li uskoro da ponovo posetite Priboj?
Sledeću posetu planiram u toku septembra/oktobra ove godine jer, kao što sam napomenuo, tada ćemo moći nešto više da kažemo o ovim “retkostima”!
Kako izgleda jedan vaš radni dan?
Moj radni dan već godinama počinje izmedju 5-6 sati ujutro a ponekad ranije Tada samo pišem naučne članke i to obično do 13 h. Posle toga razgovaram sa saradnicima o tekućim problemima u vezi sa njihovim istraživanjima ili aktivnostima značajnim za Laboratoriju. Obično to traje do 18-19 h. U Parizu radim veoma mnogo i eksperimentalno jer tamo imam uslova za tu aktivnost.
Geohemija bez rada na terenu je kao nebo bez plave boje. Da bi znali šta je sedimenat mora se znati i gaziti blato. Meni je, ponekad, vrlo zabavno da slušam mnoge kolege iz razvijenih zemalja kada govore o sedimentima a da nisu nikad prali noge od blata! Ova naučna oblast nije kabinetska! Na teren odlazimo rano ujutro obično dzipom koje nam “dodeli” (sa svojim vozačem), recimo, niško javno preduzeće “Elektroistok” ili “Srbijasume” Jednom prilikom smo dobili i helikopter od MUP-a Srbije i to zahvaljujući zalaganju tadašnjeg ministra g-dina Dušana Mihajlovića. Na terenu ostanemo obično do večeri a kad treba i prenoćimo dan-dva. Recimo, jednom smo čak noćili na 1400 m nadmorske visine i imali odličan večernji roštilj! Moj moto je da nauku i zadovoljstvo treba spojiti.
Kada i kako ste počeli da se bavite naukom?
Ja sam detinstvo i dečaštvo proveo u maloj rudarskoj varošici na obalama Dunava u Kostolcu. Već sa osam godina sam silazio u rudnik uglja lignita u Starom Kostolcu. Fosilni ostaci drveta, fosilne školjkice … su učinile svoje da se bavim geohemijom. To je neosporno, mada sam voleo i raketna goriva. Ali to je druga, i pomalo, “neprijatna” priča kad se u nauku umeša politika… A nauka i politika se mnogo razlikuju.
Moja prodica je bila izuzetno siromašna tako da sam već kao apsolvent Katedre za Fizičku hemiju (Univerzitet u Beogradu) radio u Gimnaziji u Višegradu kao nastavnik fizike. Tamo su moji učenici osvojili najvažnije republičke i savezne nagrade u čuvenoj akciji “Nauka mladima”. Moj rad u nauci je počeo u četvrtoj godini studija na Fakultetu za Fizičku hemiju u Beogradu. Moj diplomski rad je potom zapazio naš omiljeni i vrlo cenjeni profesor Slobodan Ristić koji je, inače, doktorirao na Institutu “Maks Plank” u Majncu (Nemačka) kod Nobelovaca Han i Štrasmana. On me je preporučio za Institut za nuklearne nauke u Vinči koji me je prihvatio i pomogao da se razvijem u pravog mladog naučnika.
Razgovor vodio Milija Jovičić u proleće 2007. godine.
Na današnji dan, 28. maja 1976. godine, nakon 23 godine izgradnje, svečano je u rad puštena pruga Beograd – Bar. Tada je na put ovom prugom krenuo predsednik SFRJ, Josip Broz Tito u pratnji supruge Jovanke, ispraćen na glavnoj stanici u Beogradu od mase naroda. Tada su na svakoj većoj stanici ljudi dočekivali „Plavi voz“ i maršala Tita. Slično je bilo i u Priboju, gde su se na železničkoj stanici okupili odrasli i đaci pribojskih škola kako bi pozdravili prolazak „Plavog voza“. Pre nego što je pruga završena i puštena u rad, ukinut je ćira i pruga uskog koloseka koja je Priboj spajala sa Sarajevom, time je ćira otišao u istoriju svojim zadnjim putovanjem iz pribojske železničke stanice. Pruga Beograd – Bar je jedan od najvećih građevinskih poduhvata SFRJ, probijana kroz neke od najtežih (ali i najlepših terena). U našoj blizini se nalazi i impresivni most železnički most preko Uvca koji pleni poglede putnika.
Železnički most preko Uvca
Danas, 37 godina kasnije, barska pruga i nije u tako sjajnom stanju, najviše zbog neodržavanja, pa je sadašnja srednja brzina na njoj tek negde preko 40 km/h.
Ako imate neko sećanje na otvaranje ove pruge, pošaljite nam ga kako bismo dopunili ovaj tekst.
