Аутор: limski

 

U protekloj deceniji političari i rukovodioci FAP-a utrkivali su se u najavljivanju spasonosnog rešenja za pribojsku fabriku i izređali su impozantan spisak zemalja iz kojih je trebalo da dođe strateški partner – zainteresovane su (bar navodno) bile firme iz Kine, Turske, Sirije, Ukrajine,Nemačke, Rusije, Italije, Češke, Finske, BiH… Čak i kada su se ponavljale priče stare desetak godina, mediji su s puno entuzijazma prenosili najave dolaska izbavitelja. Tako je, na primer, tadašnji direktor Stojović 2007. godine najavio dolazak Tatre, a o zainteresovanosti češke firme za privatizaciju FAP-a mogli smo da slušamo i od sadašnjeg direktora Vukovića u maju 2016. I kada je postajalo izvesno da od dolaska nekih partnera, kao što je bio slučaj sa finskim SISU-om, nema ništa, političari se nisu predavali. Vučić je, na primer, 17 meseci posle potpisivanja memoranduma o razumevanju i 14 meseci nakon isteka obećanog roka da Finci započnu proizvodnju u Priboju i dalje uporno tvrdio da taj dogovor nije propao, ali i ako je propao, ima još zainterersovanih, pa “ne brinite, Priboj nećemo ostaviti bez FAP-a i posla“.

Šest meseci kasnije, FAP je bio pred stečajem zbog isteka roka za ukidanje zaštite od poverilaca, niko se više nije sećao obećanja premijera o zadržavanju, makar u dve faze, postojećih 600 radnika, pa čak i zapošljavanju većeg broja. Umesto bučnih promocija strateških partnera, tiho su plasirane informacije da je pripremljen plan reorganizacije, da je dug od osam milijardi dinara pretvoren u državni kapital, da su spremne otpremnine za radnike od 200 evra po godini staža koje će isplatiti država plus 100 evra po godini koje će obezbediti opština.

Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR) postao je nova mantra umesto “strateških partnera”. Zahvaljujući UPPR-u FAP-u su za dva meseca procvetale ruže (figurativno, treba naglasiti, s obzirom na primere iz prošlosti kada su se industrijski giganti u Srbiji bavili poljoprivredom da im hale i placevi na zvrje prazni), bar ako je suditi po prilogu emitovanom ovog vikenda na Radio Beogradu. “FAP je spreman za novi početak”, ima niz “ugovorenih poslova ili poslova koji će uskoro biti ugovoreni”, radiće za Železaru Smederevo, (neimenovanog) Mercedesovog kooperanta, Vojsku Srbije, Vojsku Egipta, “zemlje sa Bliskog Istoka”. U prilogu je podvučena crta – za četiri meseca ugovoreno je 35 miliona evra.

Slušaoci, koji nisu hipnotisani nabrajanjem novih uspeha pribojskog giganta, bili su možda malo zbunjeni izjavom izvršnog direktora Milana Kostića da će biti dobro ako “deo toga (ugovorenih poslova) bude realizovano”, ali im je svaka senka sumnje odstranjena uveravanjem da je FAP već sada sa Unapred pripremljenim planom reorganizacije “na zelenoj grani”.

A “zelena grana” je ono što je normalno za sva (privatna politički neprivilegovana) preduzeća u Srbiji. Naime, izvršni direktor je objasnio da FAP sada ne može da računa na “davanje plata iz ovih ili onih fondova”, na neplaćanje struje i vode, na subvencije, socijalne programe, “to je završena priča”, moraju “da se ugovore poslovi i zaposle ljudi”, “FAP mora da živi od svog rada”.

Od svog rada, međutim, neće moći da živi 600 zaposlenih, ali to neće biti problem jer je dobrovoljno otišlo njih 90 odsto i “biće mesta samo za radnike neophodne u proizvodnji”. Ali, evo novog preokreta, u proizvodnji neće biti dovoljno samo tih 50 koji nisu želeli otpremnine . Sa “povećanjem obima posla u najavi”, biće potrebno “najmanje 100 na ovih 50 koje imamo”, kaže izvršni direktor, pa će do kraja godine biti uposleno 150, a “sa razvojem poslova” doći će se do 250, koliko predviđa – magična reč – UPPR.

Ukratko: otpremnine će, bar kako prenose mediji, dobiti 550 od oko 600 zaposlenih. Ostaće ih 50, a onda će biti zaposleno novih 100 do kraja godine i još 100 čim se”razviju poslovi”.

Ne treba biti stručnjak za unapred pripremljen program reorganizacije (koji se inače ne može naći ni na sajtu FAP-a niti na sajtu Ministarstva privrede, pa se uzdamo u ono što nam prepričaju) da bi se preispitala logika da se isplate milioni za otpremnine, a onda ti isti (ili neki drugi) radnici zaposle.

Doprinos za otpremnine treba da da i opština isplatom 100 evra po godini staža. Problem je što nema propisa po kome opština isplaćuje otpremnine radnicima, pa je novo dosipanje države u socijalni program (ono na šta FAP više ne može da računa, prema rečima izvršnog direktora) elegantno rešeno tako što će opština kupiti pogon montaže, a otpremnine će isplatiti sam FAP. Koji će potom ugovorene poslove realizovati u opštinskom pogonu.

I sve to vreme Vlada Srbije, saznali smo iz pomenutog priloga na Radio Beogradu, i dalje bdi nad FAP-om, traži strateškog partnera, ali se o tome javno ne izjašnjava.

A gde su avioni, obećani, ako ne radnicima FAP-a, ono bar čitaocima Peščanika, u naslovu ovog teksta? Proletos, dok su pretili štrajkovi i kad je u medijima i među radnicima po svaku cenu trebalo očuvati uverenje da je FAP firma koja će opstati i ima niz ugovorenih poslova, mogli smo da pročitamo na sajtu Aerodroma Nikola Tesla da je razgovarano o nabavci FAP-ovih kamiona za čišćenje snega. I ne samo to, već da će beogradski aerodrom povezati FAP sa specijalizovanim svetskim proizvođačima zimske opreme za aerodrome. Odatle je korak do povezivanja sa proizviđačima aviona.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Izvor: Peščanik.net, 02.08.2016.