Deprecated: WP_Dependencies->add_data() је позван са предметом који је застарео почев од издања 6.9.0! IE conditional comments are ignored by all supported browsers. in /home3/pribojze/public_html/wp-includes/functions.php on line 6170
Deprecated: WP_Dependencies->add_data() је позван са предметом који је застарео почев од издања 6.9.0! IE conditional comments are ignored by all supported browsers. in /home3/pribojze/public_html/wp-includes/functions.php on line 6170
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici proslavljaju danas Svetog Nikolu Čudotvorca- Nikoljdan, u pomen na dan kada je ovaj svetac okončao ovozemaljski život 343. godine Nove ere.
Sveti Nikola rođen je u Patari u porodici bogatih roditelja, čiji je imetak nakon njihove smrti razdelio sirotinji.
Vrlo mlad je postao sveštenik, a zatim i episkop svog rodnog grada. Bio je potpuno posvećen svešteničkom životu i milosrđu i neumorno je radio na širenju i utvrđivanju Hristove vere.
Mnogo je putovao i najveći broj njegovih čuda, koje je činio za ovozemaljskog života, vezana su za putovanja, naročito za spašavanje moreplovaca iz oluja i magle.
Sahranjen je u sabornoj crkvi u Miru, a kada su Turci u 11. vijeku osvojili taj grad, Hrišćani su mošti Svetog Nikole 1096. godine prebacili u Bari, gdje se nalaze i danas. Nikoljdan je, uz Jovanjdan i Đurđevdan, najčešća slava kod Srba.
Ovom prazniku posebno se raduju deca, koja uoči Svetog Nikole ostave čizmicu u koju se potajno ostavljaju pokloni. Običaj potajnog ostavljanja poklona vezan je za život Svetog Nikole, jer on dobročinstva i milosrđa nikada nije činio javno.
Sveti Nikola slavi se u vreme Božićnog posta, pa vernici pripremaju isključivo ribu i drugu posnu hranu.
Beograd — Predstavnici kineske kompanije CMEC su potvrdili zainteresovanost za termolektranu u Novom Sadu i za pokretanje proizvodnje u „Fabrici automobila Priboj“ (FAP).
Predstavnici kompanije potvrdili su ove informacije u razgovoru s predsednikom Tomislavom Nikolićem
CMEC izvodi radove na obnovi Termoelektrane Kostolac, a juče je ugovoreno da gradi i drugi blok u toj elektrani.
Kako je saopštila Pres-služba predsednika Srbije, predsednik CMEC Žang Čun je kazao da očekuje da će radovi u Kostolcu vrlo brzo početi i da će taj projekat biti efikasno završen.
Nikolić je istakao da su kineske kompanije koje posluju u Srbiji dokazale koliko su brze i efikasne u infrastrukturnim radovima, ali da bi osim toga, zajedno sa srpskim firmama, mogle naći interes da ulažu i u proizvodnju.
On je rekao i da je bio veoma koristan njegov prošlogodišnji susret s predsednikom Kine Si Đinpingom, koji je pozvao kineske kompanije da investiraju u Srbiji.
U Priboju je u ponedeljak ,15. decembra, u svečanoj sali Gimnazije održana promocija zbirke pesama „Džabe džez“ mlade pesnikinje Valentine S. Topalović.
https://www.youtube.com/watch?v=4HHvvyaBSbQ
U ime izdavača, izdavačke agencije „Bernar“ i galerije „Spirala“, prisutnima se prvi obratio Slavko Topalović, otac pesnikinje , koji je govoreći o počecima njenog stvaralaštva rekao da je Valentina , inače rođena u Foči , za vreme rata došla u Priboj gde je odrastala i školovala se pa ovaj grad smatra svojim jedinim i pravim zavičajem.
– Ovo je druga njena zbirka pesama , prva je Soha nebeska za koju je prošle godine Valentina dobila prestižnu pesničku nagradu Radomir Brajković, podsetio je prisutne Topalović.
Valentina S. Topalović
Svo kritički osvrt na novu zbirku pesama „Džabe džez“ prisutnima je izložio profesor Milijan Despotović
– Poezija je forma koja beži definisanju baš kaošto je i džez muzička forma nedefinisanih granica. U tom poetskom prostoru stvaralaštva poezija i džez se prožimaju, posebnom retorikom podglasa, pristupom zvučnoj materiji i upadljivosti ritma, rekao je profesor despotović.
Valentina je objašnjavajući konotaciju naslova zbirke Džabe džez rekla da je to njeno podsećanje da su navrednije i najlepše stvari na svetu, (osmeh, sunčan dan , disanje) besplatne .
Ovu zbirirku pesama ilustrovao je svojim slikama , iz opusa Džez, multimedijalni umetnik Dragan Nešić, a korice dizajnirao Valentinin brat Vladimir Topalović.
Priboj – U iščekivanju da Vlada Srbije ozvaniči finskom “Sisu auto” vlasništvo nad Fabrikom automobila Priboj, menadžmnet ovekompanije već je i usvojio biznis plan za poslovanje na zapadu Srbije.
Uporedo, po zamislima inženjera iz Skandinavije, traje adaptacija ogromnog FAP-ovog pogona u kome će početi proizvodnja.
– Privatizacija FAP-a je praktično završena, Finci očekuju da će njihova ponuda biti ozvaničena u januaru. Tada bi trebalo da počne dopremanje proizvodne opreme i obuka FAP-ovih radnika u Finskoj. Svakom zaposlenom u FAP-u, posle obavljenog intervjua i proučene radne biografije, napravili su “ličnu kartu” koja će opredeliti ko će biti odabran za posao i šta će raditi – kaže izvor iz pribojske fabrike.
“Sisu auto” je u automobilskoj industriji poznat kao proizvođač malih serija skupocenih kamiona za vožnju na teško prohodnim terenima. Biznis planom predviđeno je da se u Priboju u početku proizvode samo komponente za najmodernije kamione i da u prvoj turi posao dobije 200 FAP-ovih radnika.
– Jedan deo komponenti će se otpremati u Finsku, drugi će se prodavati kao rezervni delovi, a treći će ostati u Priboju da sačeka fazu sklapanja kamiona koja bi trebalo da startuje do kraja 2015. Montaža kamiona u Priboju značiće prijem još 200 radnika, koliko će biti uposleno i u nekoj narednoj fazi, – ističe naš sagovornik.
Da bi se izbegao prazan hod, u toku je adaptacija pogona “preseraj” u kome je nekada radilo preko 1.000 ljudi, a u kome će “Sisu auto” otpočeti poslovanje u Srbiji. Ovde se naveliko menjaju elektro instalacije i iznosi nepotrebna oprema koja je vremenom lagerovana, a generalno spremanje traje i u upravnoj zgradi nad istim pogonom.
Za deo pogona FAP-ove mašinske obrade za koji nisu zainteresovani Finci, privatizacionu ponudu dostavila je ukrajinsko – nemačka kompanija “PNj Group” koja izrađuje delove za poljoprivredne mašine. “PNj Group” je, kažu u Priboju, partner najpoznatijim proizvođačima kombajna u svetu.
Fejsbuk razmišlja o uvođenju opcije „Dislike“, kazao je njegov osnivač Mark Zakerberg tokom javne sesije na kojoj je odgovarao na pitanja publike.
Sudeći po Zakerbergu, Fejsbuk razmišlja o dodavanju “Dislike” dugmeta.
“Razmišljamo o tome. ‘Like’ dugme je zaista dragoceno jer za mnoge predstavlja najbrži način da iskažu pozitivnu emociju kada neko nešto podeli. Međutim, postoje i druga osećanja koja ljudi žele da podele. ‘Like’ dugme ponekada jednostavno nije prikladno. Ljudi često dele i tužne momente iz života, a ljudima je jednostavno neugodno da pritisnu ‘Like’ dugme“, tvrdi Zakerberg.
Osnivač Fejsbuka naglasio je i da svakodnevno razmišljaju o mogućem rešenju za ovaj problem.
Kompanija intenzivno pokušava da smisli kako da nešto što u osnovi zvuči tako negativno pretvori u „snagu dobra“.
Trstenik, Priboj, Bor i Prijepolje imaju više od deset odsto stanovništva manje u odnosu na 2002. godinu
Bor između dva popisa izgubio više od 10 odsto populacije (Foto D. Jevremović)
„Ja sam još cirka dva sata u Trsteniku i odoʼ preko mosta, a vi vidite kako ćete”, napisao je na Trstenik forumu jedan od korisnika želeći da stavi tačku na dileme treba li ostati u gradu gde je život jeftiniji i sve je blizu, ali posla nema, ili otići u Beograd, plaćati kiriju i krstariti s kraja na kraj grada „za malu platu, ali platu”.
Trstenik je, inače, između dva popisa, 2002. i 2011. godine, izgubio 6.054 stanovnika, odnosno oko 12 odsto. Ne umiru, dakle, samo srpska sela, i gradovi sve više gube stanovništvo. Prema popisu 2011. godine u 73 odsto od ukupnog broja gradskih naselja smanjen je broj stanovnika u odnosu na broj žitelja 2002. godine, a u tom procesu ne postoji region koji se posebno izdvaja, to jest cela zemlja je zahvaćena ovim procesom. Manje žitelja imaju i Subotica na severu, i Negotin na istoku, i Užice na zapadu i Leskovac i Pirot na jugu zemlje. U svim ovim gradovima procenat „manjka stanovništva” je ispod deset odsto.
Uz Trstenik, više od deset odsto stanovništva manje u odnosu na 2002. godinu imaju Priboj, Bor i Prijepolje. Kao što se moglo i pretpostaviti porasli su Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, ali i Kraljevo, Obrenovac, Vrnjačka Banja, Jagodina i Novi Pazar koji beleži i najveći porast broja stanovnika, i to od 17 odsto. Grad Beograd statističari tretiraju kao zonu izrazite koncentracije stanovništva: u njemu živi čak 23 odsto stanovništva Srbije.
Za razliku od masovnog odlaska u inostranstvo, koje je i dalje regionalni fenomen, odnosno najizraženije u istočnoj Srbiji ili na jugozapadu zemlje, a u drugim regionima prisutno u manjem procentu, smanjenje broja stanovnika napravilo je od karte Srbije „švajcarski sir”, kaže demograf Vladimir Nikitović.
– Pad u broju stanovnika prvo je zahvatio pogranična i planinska područja, ali sada se to proširilo i rupe se pojavljuju svuda, samo nekoliko čvorišta okuplja stanovništvo. To, međutim, nisu skorašnje pojave. Natalitet je u opadanju još od perioda Drugog svetskog rata, a mi ga registrujemo kao negativan od kraja osamdesetih godina prošlog veka. Uz to, veliki broj mesta u centralnoj Srbiji naglo je porastao migracijom stanovništva u vreme kada je počeo snažan industrijski razvoj tih mesta. Te varošice su „eksplodirale” šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka sa razvojem industrije i dobile tada infrastrukturu kakvu pre toga nisu imale. Međutim, kada su izgubili oslonac razvoja došlo je do naglog demografskog urušavanja – ističe Nikitović.
Za opstanak ovih gradova presudan je društveni, spoljni faktor.
– Veoma je izvesno da će narednih 20-30 godina padati broj stanovnika. Prosek rađanja dece bio je nizak i u prosperitetnije vreme i tu neće biti ni ubuduće većih promena. Opstanak ovih gradova, dakle, najviše zavisi od strateške odluke države. Priča se o reindustrijalizaciji, razvoju poljoprivrede, ali još nema nikakvih jasnih naznaka u kom se pravcu ide. Ako se nastave ove tendencije, nažalost, neće biti nekog pozitivnog ishoda – kaže Nikitović.
Sa druge strane, ekonomski analitičar Goran Nikolić smatra da su unutrašnje migracije, seljenje stanovništva iz jednog u drugi grad u potrazi za poslom, ekonomski poželjne.
– Kada neko promeni mesto stanovanja, on će biti produktivniji, spreman da radi i za manju platu i zbog toga su unutrašnje migracije podsticajne i dobre. Broj stanovnika ostaje isti, jer se migracije dešavaju unutar zemlje, a povećava se ekonomska produktivnost. Nekome ko živi sa roditeljima često je potreban mnogo veći stimulans, od onoga ko je otišao iz roditeljskog doma – napominje Nikolić.
Ipak, više je onih zabrinutih zbog pražnjenja mnogih krajeva Srbije. Radeći serijal „Zadnja kuća Srbija”, novinar RTS-a Milan Popović proveo je stotine sati u razgovoru sa takozvanim običnim ljudima iz sela i gradova na sve četiri strane naše zemlje. Bez mnogo premišljanja daje odgovor na pitanje šta oni najčešće navode kao razlog odlaska: „ne mogu da nađem posao”.
– U javnim službama posla nema ili je teško do njega doći, proizvodnja je stala, a onaj ko bi i želeo da započne sopstvenu proizvodnju ne može da istrpi teret legalnog poslovanja. Gde vi da nađete tržište u Prijepolju, na primer, kad narod nema para i kakav posao vi tu da započnete? Migracije ka inostranstvu su donekle i jasne, ali one ka Beogradu, koji ima jednu od najvećih stopa nezaposlenosti, čini se da su više psihološke prirode. Ljudi odlaze u veliki grad, jer svi odlaze tamo, nadaju se da je veća verovatnoća da će tu naći posao, ali i ovde mnogi sa fakultetskim diplomama rade u kafiću – kaže Milan Popović.
Poseban problem je učmalost koja je zahvatila brojne srpske gradove, navodi on, pa ako nije subota, teško da biste našli sebi drugu zanimaciju osim da od jutra do mraka sedite u lokalnom kafiću.
– Putujući i snimajući po Srbiji, naišao sam na mali procenat onih koji žele da ostanu u svom gradu, onih koji se vraćaju na dedovinu, koji žele da sačuvaju porodično imanje. Ima, doduše, i porodica koje vraćaju decu iz velikih gradskih centara i to su najčešće oni koji imaju sopstvenu, razrađenu proizvodnju i koji su i decu usmerili i školovali za taj posao. Ali češća je paradoksalna situacija da roditelji insistiraju da deca odu iz svoje sredine u potrazi za boljim životom – kaže Popović.
Subvencije davati za Priboj ili Prijepolje, a ne za Staru Pazovu
Ako bi se kao uslov države da investitor dobije novac za subvencionisanje za otvaranje novih radnih mesta postavilo da fabriku mora da otvori u nekoj od nerazvijenih opština, efekat bi bio vidljiv i brz, smatra ekonomista Miroslav Zdravković.
– Apsurdno je da dajete subvenciju od 20.000 do 40.000 evra po radnom mestu nemačkom preduzeću koje otvara fabriku između Beograda i Novog Sada, jer ta je lokacija inače privlačna za investitore. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da oko 90 odsto stranih investitora otvara fabrike na pet do 10 kilometara od Koridora 10 i to su lokacije koje bi i bez subvencije države investitori odabrali za svoju proizvodnju. Država treba da pomaže gradove koji se demografski urušavaju i da novac za subvencije daje investitorima koji se opredele da tu izgrade fabriku. Dakle, apsurdno je davati subvenciju za otvaranje fabrike u Staroj Pazovi, već je treba preusmeriti na Priboj ili Prijepolje, na primer – ističe Zdravković.
Kada se probudite mamurni – to je dovoljno loše, ali kada pogledate u svoj telefon i vidite da ste tokom noći „ludovanja“ slali poruke i zvali bivšeg partnera, sigurno će vam biti još gore. No, u savremenom dobu, kao za sve, tako i za takve stvari postoji rešenje – aplikacija Drunk Mode.
Svi koji imaju pametne telefone, ali i problem s tim da zovu bivše partnere kada popiju koju čašicu više, sada na vrlo jednostavan način mogu izbeći sramotu.
Aplikacija Drunk Mode, za iPhone i Android, onemogućuje slanje poruka i pozive određenim kontaktima – do 12 sati od uključivanja aplikacije.
Takođe, aplikacija omogućava da „pratite“ preko GPS-a svoje prijatelje koji imaju običaj da se „zagube“ tokom noćnih izlazaka, a tu je i opcija breadcrums – koja će vam ujutro odgovoriti gde ste sve te noći bili.
Kreator aplikacije je Džošua Anton, a ideju je dobio nakon što mu je jedna devojka poslala poruku sa sadržajem koji nikada ne bi poslala da je bila trezna.
Prva verzija aplikacije Drunk Mode je objavljena još 2013. godine, a sada je nadograđena. Najavljuju se još neke izmene i dodatne mogućnosti.
Pribojski alasi pored Lima šator razapeli,crveno kanabe uneli, vatricu naložili, ražnjiće nanizali a ima i aperitiva. Sport, biznis ili hobi, šta god da je u pitanju logistika je još pre svitanja viđena kako loži vatru.
– Danas je sunčan dan i riba radi , juče tako nije bilo , kaže jedan od njih .
Žale se i na goste na Limu, Pazarce uglavnom koji koriste nedozvoljenu i preteranu prihranu crvićima .
– Upropastiše ribu , kažu.
To je ozbiljna tema o kojoj ćemo opširnije drugom prilikom.
Svi seniorski timovi su domaćini ovog vikenda u Priboju. Košarkaši u petak od 19 časova brane maksimalan učinak protiv Ubljana. Odbojkašice u komšijskom derbiju u nedelju od 13 časova dočekuju Varošanke. Odbojkaši u nedelju od 15 časova, na premijeri pred domaćim navijačima, igraju sa Drinom.Настави са читањем „Sportski vikend“
U velikoj sali Doma kulture u Priboju na sinoć održanoj finalnoj manifestaciji četrdeset drugih Limskih večeri poezije žiri je proglasio pobednike, i dodelio im nagrade :
Prvo mesto i prva nagrada pripali su Radmili Petrović iz Požege, učenici četvrtog razreda Gimnazije „Sveti sava „. Štampanje Zbirke , komplet knjiga , i novčani iznos od 10 000 dinara obezbedio je Dom kulture iz Priboja .
Drugu nagradu, (komplet knjiga i novčani iznos) dobila Milica Didanović, učenica iste Gimnazije . Treća nagrada pripala je Tari Lekić, učenici Karlovačke gimnazije.
U muzičkom delu programa Finalne večeri nastupila je Nevena Božović, predstavnica Srbije na „Pesmi Evrovizije“ 2013 i drugim eminentnim takmičenjima .
Na konkurs 41. Limskih večeri poezije pristigla su 54 ciklusa od po pet pesama iz 23 grada Srbije i Crne Gore.
Žiri u satavu: Jasmina Ahmetagić, predsednik, članovi Svetlana Kalezić-Radonjić i Bojana Stojanović-Rosiić, odabrao je pet najboljih ciklusa za završno veče manifestacije. Finalisti manifestacije su bili:
Boris Borojević – Filološka gimnazija, Beograd; Radmila Petrović , Tanja Nikšić i Milica Didanović iz gimnazije u Požegi i tara Lekić iz Karlovačke gimnazije.
Organizator ove manifestacije je Dom kulture „Pivo Karamatijević“ Priboj, a pokrovitelji su Ministarstvo kulture Republike Srbije i Opština Priboj.
Pobednica Radmila Petrović, u sredini
ANTR
Manifestaciju 42. Limskih večeri poezijepre finalne večeri pratile su razlicite kulturne aktivnosti i dešavanaj od 10. ecembra :
sreda, 10. decembar , promocija knjige Mirka Ikonića „Glasovi leta“ ,
četvrtak, 11. Decembar, promocija zbirke pesama pobednice prošlogodišnjih Limskih , Dunje Karanović, „Ljudilo, (o knjizi je na promociji govorio Petar V. Arbutina ),
Danas će za finaliste i goste manifestacije biti organizovana poseta Zavičajnom muzeju u Priboju.
Prilog TV Al jazeera o zagađivanju Lima sa nesanitarnih deponija, plutajućem otpadu i pretnji koju planirane hidroelektrane u neposrednoj blizini grada predstavljaju za Priboj. Interesi krupnog kapitala ne biraju sredstva a ozbiljnost ovog problema o kome se do sada uglavnom ćutalo su izgleda već uočili mnogi van Priboja. Da li će to nešto značiti onima koji odlučuju o sudbini grada koja je neraskidivo vezana za Lim .
Prije tri dana, u Srbiji i Bosni i Hercegovini – vidjeli smo krajičkom oka u novinama kratku vijest – uhapšeno je petnaest ljudi odgovornih za ratni zločin u istočnoj BiH prije gotovo dvadeset dvije godine, kad su na jednoj maloj željezničkoj stanici u jugoistočnom korneru Bosne pripadnici srpske paravojske zaustavili vlak iz Beograda, izveli iz njega sve muslimane, pa ih nakon okrutnog mučenja hladnokrvno likvidirali i bacili u Drinu.Bilo je predavno da bismo pamtili, bilo je predaleko da bismo znali, bilo je predavno i predaleko da bi nas se uopće ticalo.
Boris Dežulović
Bila je to, naime, posve interna stvar između Srba i Bošnjaka, kao što je njihova i danas, kad tužiteljstva Srbije i BiH novinarima daju izjave o spektakularnoj zajedničkoj akciji, sugrađani i obitelji zločinaca u Republici Srpskoj protestiraju zbog hapšenja, a obitelji davnih bošnjačkih žrtava pristižu na tužan doček pravde.
Kao što su se na uzaludnim dočecima okupljali svih ovih godina, u malom gradu Prijepolju na jugu Srbije, dokle devetnaest ubijenih nikad nije stiglo. I posljednje veljače, na godišnjicu otmice, okupili su se tamo uglednici bošnjačkih udruga i članovi obitelji, izmolili fatihu za svoje očeve, braću i sinove, i – kao svake godine – bacili u Drinu osamnaest ruža.
Spomenik u Prijepolju otetim civilima u Štrpcima
Strah na stanici
Da, bilo je osamnaest ruža za devetnaest žrtava: za jednu od njih nije bilo ni ruže ni molitve.
Tomo Buzov bio je, naime, statistički Hrvat, iz Rudina u Kaštel Novom, od velikog i poznatog roda Buzovih. Tamo ga, međutim, slabo pamte: kao kapetan prve klase u onoj vojsci, u Novom Beogradu je dočekao i penziju i rat. Imao je pedeset tri godine i sina Darka na odsluženju vojnog roka u Crnoj Gori, u Podgorici. Tamo se i bio uputio, da posjeti sina, kad je u subotu 27. veljače 1993. u deset ujutro sjeo u vlak 671, popularni Lovćen na liniji Beograd-Bar.
Već na polasku vlak je kasnio sat vremena, jer su se stanicom i vagonima muvali policajci i naoružani neki muškarci u maskirnim uniformama. Sljedećih nekoliko sati policajci su obilazili su kupee zajedno s kondukterom, koji je od svakog od tisuću putnika, koliko ih je bilo u vlaku, tražio putnu kartu i osobnu iskaznicu. Nikad to nije bilo, da se uz putnu kartu traži i legitimacija – šaptom su se čudili putnici, a policija ih je smirivala objašnjenjem kako se „pojavio neki šverc“.
Koju minutu prije četiri poslijepodne vlak se uz škripu zaustavio u Štrpcima, jedinoj stanici na svih četiri stotine sedamdeset šest kilometara slavne srpsko-crnogorske pruge koja se nalazi u Bosni i Hercegovini. Mala je to stanica, nikad se tu Lovćen zaustavio nije, pa su nelagoda i strah brzo ispunili zagušljive, zatvorene kupee. Onda su se iz daljih vagona začuli žamor i glasna zapomaganja, odrješiti muški glas izvikivao je bošnjačka prezimena, i nije prošlo dugo prije nego su putnici u vlaku shvatili što se događa.
Hiljadu putnika uplašeno je gledalo u vlastite blatnjave cipele, bojeći se i proviriti kroz prozore na stanicu, gdje su izvedene Bošnjake postrojavali pored kamiona sa zelenom ceradom. Tek s vremena na vrijeme neki bi se ohrabrili pa doviknuli „Vodite ih, strijeljajte ih!“.
Mogao je odšutjeti i umirovljeni oficir, Kaštelanin Tomo Buzov. Samo da je šutio, da se udubio u novine ili pravio da drijema, da je gledao vlastite blatnjave cipele i vlastita posla – a imao je svojih, važnijih poslova, imao je na jednom kraju pruge suprugu, a na drugom sina – trgnula bi ga nekoliko minuta kasnije lokomotiva i mala stanica Štrpci zauvijek bi ostala iza zaleđenog stakla na prozoru kupea. Samo, eto, da je šutio, kao ostalih hiljadu putnika u vlaku 671. Ali nije mogao. Ustao je konačno sa svog sjedišta i glasno uzviknuo: „Stanite, ljudi, šta to radite!? Ima li u ovoj zemlji zakona?“
Bila je to – i onda je bilo jasno, a kamoli danas – posve suluda, besmislena reakcija. Nije to bila prkosna, herojska gesta: samo ljudska, dakle suluda i besmislena. Znao je i on, kao i ostalih tisuću putnika, da ne može ništa spriječiti, ništa promijeniti i nikoga spasiti. Nije riječ jednog penzionera mogla biti jača od tridesetak naoružanih policajaca i vojnika: bilo je to jače samo od njega.
Tako se Kaštelanin Tomo Buzov, umjesto na porti podgoričkog garnizona, u posjetu sinu Darku, te subote našao u kamionu s osamnaest Bošnjaka, koje su pripadnici paravojne grupe Osvetnici iz Višegrada odveli u selo Prelovo kraj Višegrada. U gimnastičkoj dvorani osnovne škole okrutno je mučen i premlaćen, prije nego što je i na njega došao red da uđe u jednu garažu, gdje je čekao vođa Osvetnika Milan Lukić.
Bez molitve i ruže
Supruga Koviljka i sin Darko nikad nisu pokopali Tomu. Od devetnaest žrtava otmice u Štrpcima, identificirane su i sahranjene samo tri, pronađene kasnije u jezeru Perućac.
Sve ostale, međutim, u komemoracijama u Prijepolju imaju svoju množinu, kao što svoju množinu na demonstracijama u Višegradu imaju i ubojice, i kao što je svoju množinu u vlaku 671 imalo tisuću putnika zagledanih u vlastite blatnjave cipele.
Samo Tomo Buzov nema množine i nikoga se ne tiče. Iako je bio žrtva, nema za njega molitve i ruže na spomenu ubijenima: što se njih tiče, nije bio statistički Bošnjak. Iako nije bio statistički Bošnjak, iako je bio oficir JNA na putu u posjeti sinu u istoj toj vojsci, ne pamte ga ni njegova posljednja domovina, ni njegova nekadašnja vojska: što se njih tiče, bio je statistički Hrvat. Iako je bio statistički Hrvat, Kaštelanin, ne pamte ga ni Hrvatska ni Kaštel Novi: što se njih tiče, bio je izdajnik.
Pamti ga, eto, samo poneki od tisuću suputnika iz vlaka 671 na liniji Beograd-Bar, svjedoka koji su se na sudu sjetili čovjeka što nije mogao šutjeti. A nema statistički tijesnije manjine, nema veće jednine i strašnije samoće od one u kojoj se ne može šutjeti. Malo je takvih, statistički je jedan na hiljadu. Poput zaboravljenog Kaštelanina Tome Buzova, čovjeka koji nije mogao šutjeti.
Jednog od hiljadu.
Završeno je renoviranje fiskulturne sale u pribojskoj Gimnazijia pa se od danas u njoj opet izvodi nastava fizičkog vaspitanja. Renoviranje sale finansirala je opština Priboj sa dva miliona dinara.
Renoviranje se u najvećem delu odnosilo na zamenu poda fiskulturne sale tako što je umesto dotrajalog parketa postavljena gumirana podloga .
Direktor gimnazije Dragan Popović se zahvaljuje Opštini na ulaganju , a u prvi plan ističe povećan nivo bezbednosti učenika posle renoviranja.
Današnjem prvom času fizičkog vaspitanja u renoviranoj sali prisustvovao je predsednik Skupšine opštine Priboj , Saša Vasilić.
Ovom prilikom podsećamo na to da se nastava fizičkog vaspitanja u osnovnim školama „Vuk Karadžić“ , „Desanka Maksimović“ i u srednjoj Mašinsko elektrotehničkoj školi u Priboju u potpunosti odvija van sala za fizičko vaspitanje koje ove škole još uvek nemaju.
Odličan vikend pribojskih sportista. Rukometaši u poslednjem kolu jesenjeg dela prvenstva slavili u Aleksandrovcu. Košarkaši zadržali maksimalan učinak na gostovanju u Svilajncu. Odbojkaši zabeležili i drugu pobedu u sezoni u Kotraži. Odbojkašice stigle do pete pobede na domaćem parketu pritiv Čačanki. Julija Savić imala zapažen nastup u Sloveniji.Настави са читањем „Priboj – Ostali 4:0“
Moglo se lako desiti da 13-godišnji D. S. iz Roterdama, a poreklom iz Priboja, glavom plati naivnu dečju igru! On i njegova dva vršnjaka iz ovog holandskog grada našli su se prošlog vikenda, ni krivi ni dužni, pred uperenim cevima automatskih pušaka specijalnih snaga holandske policije, samo zato što su u rukama imali dečje puške-igračke, kojima su se, oko 21 sat uveče, igrali u svom naselju, smeštenom u severnom delu ovog lučkog grada u Holandiji (Rechter Rottekade).
Mesto drame: roterdamsko naselje
Priču, pre za rubriku „Verovali ili ne“ nego za medije, preneo nam je još uzbuđen onim što preživljava njegova porodica, otac dečaka R S.
– Pre nekoliko dana vratio sam se sa porodicom u Roterdam sa godišnjeg odmora koji smo delom proveli u mom rodnom Priboju. Jedan dan smo „skoknuli“ do Užica i tamo sam, na nagovor sina, u kineskoj radnji, za sitne pare, kupio tri dečje puške, sa kojima je on nameravao da se igra sa svojim drugovima po povratku u Holandiju. Tako je i bilo već prve večeri po našem povratku – započeo je on svoju ispovest .
R. S. nam priča da su te večeri mnoga deca iz naselja, po tamošnjem običaju koji se praktikuje tokom leta, kampovala na zelenoj površini između zgrada.
Podneli i prijavu sudu
Dete mi je uplašeno i zbunjeno jer ne zna šta je toliko zgrešio da ga saslušavaju kao nekog kriminalca, jada se čovek. – Prekjuče je dobio poziv od suda, zakazan mu je razgovor 7. decembra da bi mu izrekli kaznu. Želim samo da se ova mora što pre okonča i da nastavimo život kao i dosada.
– Za decu je to kao neka mala avantura, ne spavaju u svojim krevetima, nego napolju pod šatorom, a među njima je bila i majka jednog od dečaka iz našeg naselja. Moj sin se našao sa svoja dva najbolja druga-vršnjaka, jedan je poreklom Marokanac, a drugi „mešanac“ – majka Holanđanka, otac Turčin. Ne sluteći da bi išta moglo krenuti po zlu, oko 21 sat uveče pustio sam ga napolje da se igra, a sa sobom je poneo i te dečje puške. Bio sma umoran i ubrzo sam zaspao.
U međuvremenu, neko od komšija, još se ne zna tačno ko, u trojici dečaka, koji su se igrali dečjim puškama, video u naselju maskirane teroristekako se šunjaju naoružani automatskim pištoljama marke uzi (čuveno oružje izraelske proizvodnje, velike ubojne moći i malih dimenzija, p. a.) i dojavio policiji u Roterdamu.
Za tili čas podignut je odred specijalaca koji su u svojim crnim uniformama sa fantomkama i pancirima, naoružani dugim cevima, opkolili pomenuto roterdamsko naselje. U potragu za „teroristima“ ubrzo se dao i helikopter, koji je nisko lebdeo iznad glava zaprepaštenih građana. Nišanima sa infracrvenim zracima specijalci su „šarali“ po naselju i tražili osumnjičene, a trojica dečaka isprepadana pojavom policajaca pobacali su svoje plastične puške u žbunje i time sebi, kako se ispostvilo – spasli živote.
Plastične puške zabranjene
– Tek nakon sveg što se desilo, raspitao sam se i doznao sam da su te dečje puške koje sam kupio u Srbiji, zabranjene ovde u Holandiji, jer ispaljuju neke plastične kuglice. Dozvoljene su su u svim susednim zemljama, ali eto u Holandiji nisu. Ali, za to je, kako sam doznao, kazna 200 evra, a ne smrtna – rezignirano konstatuje Radoslav S.
– Sin mi je kasnije ispričao da su otišli da pogledaju film u obližnjem Nordplejnu, a kad su se posle 15-ak minuta vratili i hteli da uđu u park vrata na ulazu su bila zatvorena, pa su deca, da ne bi obilazila oko zgrada, preskočila preko ograde. Na njihovo zaprepašćenje tu su ih specijalci uhapsili, stavili im lisice na ruke, a potom ih odveli u auto. Pitali su ih za ljude od oko 25 godina sa „uzijima“, jedan od dečka je rekao da su se oni igrali sa plastičnim igračkama i da nikoga drugog nisu videli. Tada se slučajno pojavila majka jednog od njih trojice i pitala šta se dešava i zašto joj privode sina. Uopšte nisu hteli da sa njom razgovaraju – priča nam R. S.
Kaže dalje da ga je iz sna probudila žena koja je organizovala kamp. Napolju je sve vrvelo od policije. Posle 20-ak minuta pozvao je neko telefonom iz roterdamske policije i obavestio ga da mu je sin priveden i da će ga obavestiti šta će se dalje dešavati.
– Pošto nas nije niko ponovo zvao, otišao sam u policijsku stanicu. Jedva su mi dozvolili da vidim dete. Izgledao je unezvereno i uplašeno, nije plakao, ali je kršio ruke od nervoze i brige. Nisam mogao ništa osim da mu kažem da se smiri i ne plaši. Objasnio sam da će morati da prespava u policijskoj stanici i da to nije ništa strašno. Proveli smo besanu noć i ujutro dok smo u porodici većali šta da radimo pojavio se policajac i obavestio nas da možemo da dođemo po sina.
Budite srećni što je živ!
R S. priča da je policija dolazila još jednom u njihovu kuću i tražila da predaju igračke. Rekao im je da ih je bacio u kontejner i ponudio se da im pokaže gde, ali nisu bili zainteresovani. Umesto toga ponovo su uhapsili dečaka, ali su dozvoli da sa njim krene i otac.
– Bio sam u čekaonici, a sin u zatvorskoj ćeliji. Setio sam da je jedna kutija sa igračkama ostala u kući i rekao policiji da mogu da je uzmu. Proveli smo još par sati, a onda su nas dovezli kući, uzeli igračke i otišli. Posle svega šokirale su me reči jednog ćelavog inspektora: „Imate sreće što je živ, u ovakvim situacijama mi prvo pucamo pa onda utrvrđujemo o kome je reč!“.
Tradicionalna manifestacija Limske večeri poezije, ove godine 42. po redu održaće se od 10. do 12. decembra pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije i Opštine Priboj. Organizator manifestacije je Dom kulture „Pivo Karamatijević“, a kao i prethodnih godina, prva nagrada je štampanje zbirke pesama. Настави са читањем „Dom kulture: 42. Limske večeri poezije“
