Profesor Blagoje Cerović iz Rudog, po nalogu domaćina poziva svatove na sve ređa venčanja. Za čaja se bira čovek posebno nadaren za organizaciju.
Tradicionalno, sa dolaskom jeseni kreću i pripreme za ženidbe i svadbe. Čajo u toj prilici ima posebnu odgovornost. On je sve i svja u organizaciji ovog svečanog čina. Šef parade. Pre veselja sa čuturom rakije i obaveznim čekićem ide od kuće do kuće, ne zvoni triput, već lupa u vrata – dok mu se ne otvore. Po nalogu domaćina svadbe poziva i obaveštava buduće svatove o detaljima, danu i satnici slavlja. Za čaja se bira posebno nadaren čovek za organizaciju i vođenje svatova. U ovom kraju bez premca je profesor Blagoje Cerović.
– Čajo je ozbiljan šeret, čovek od autoriteta i neko ko svadbi i svatovima upravlja na dostojanstven i zabavan način. Takvi ljudi se danas sve teže nalaze, jer oskudica kvari raspoloženje – kaže jedan ovdašnji stanovnik, otac budućeg mladoženje. – Sve nam je nekako od danas do sutra, poluizvesno ili neizvesno. Kad čuješ da negde neko peva, prvo pomisliš na najgore. Misliš, čovek „prolupao“, a u prošlim vekovima je bilo normalno da ljudi pevaju i na poslu i u polju, na izletu, dvorištu, naročito u kafani. U ovom veku, ko tu, u kafani, peva – zlo (ne) misli. Zato je sve teže naći čaja po meri. Da nema profesora Cerovića, ne znam koga bi čovek u Rudom zvao za čaja.
Inženjer mašinstva, prof. Blagoje Cerović u prosveti radi duže od 30 godina. U kulturno-umetničkim društvima je počeo još u studentskim danima u Sarajevu, kasnije u Rudom, Višegradu i Novom Goraždu. U početku kao igrač, a kasnije kao koreograf.
– Svi đaci i svi folklorci, muški i ženski, kada stanu na „ludi kamen“ hoće da im čajo bude „ludi“ Blagoje. Umem ja i da se glupiram, ali i da podvrisnem, ako neki svat izgubi meru u nečemu. Dobar sam zdravičar, kolovođa, a i pevač.
Znam i u šolju od kafe da gatam budućoj svekrvi…
Umem i da predem i pletem, pričam viceve na svoj i tuđi račun. Nešto sam nasledio i od pokojnog oca, koji je bio šumar i stalno se družio sa narodom. Rastao sam i na selu i u gradu, pa mi basta svašta. Bio sam i direktor škole, zamenik načelnika, predsednik SO Rudo.
Čak me odbornici iz opozicije gađali i jajima, koja su prethodno kupili u Srbiji, u Sjeverinu, koji se nalazi na kapijama Rudog. Svašta sam proturio preko glave. I svi od mene i dalje mnogo očekuju. Pitam ih što li mene sada moja deca, studenti, zovu tata, kada sam im postao ujko, a svatovi u smeh.
Skontali da sam b.o. Znaću da sam uspeo ako na samrtnom času svi oko mene budu uplakani, a ja nasmejan – kaže za „Novosti“ profesor Blagoje.
| ŠTO STARIJI, TO POŽELjNIJI U RUDOM najmanje deceniju ne radi nijedna od tri fabrike, pa je i venčanja sve manje, pa i posla za čaja. – Ne spasava me ni to, jer ovi mladići, u potrazi za poslom, nagaze na „ludi kamen“ negde u Srbiji, a svadbu prave u porodičnom domu u Rudom. E, da mu odbijem čast i poziv za čaja nemam srca, a umoran sam više od toga. No, ne vredi mi, jer ovde vlada mišljenje da je čajo – kao vino. Što stariji, sve bolji i poželjniji. Ko se u kolo hvata, u noge se uzda. Nisam ja Džajić da kopačke na vreme okačim o klin. Kod mene su opanci, jelek i čekić. Zasad trajem, a svi koje podučavam ovom poslu na kraju mi izmigolje. Nije lako biti čajo – konstatuje Blagoje Cerović. |
Autor: R. Milović/Izvor: Novosti
