Објављено

U ropstvu stereotipa

Ja nikada ne diskriminišem.  Ja nemam predrasude niti stereotipna ponašanja. Koliko su ove tvrdnje zaista tačne?

Autor: Ozren Slović, diplomirani pravnik

Svakodnevno smo izloženi raznim stereotipnim stavovima i uticajima različitih pojedinaca ili grupa . 
Pitanjie upućeno devojci islamske veroispovesti, zar ne bi trebalo da nosi hidžab, ili pitanje dečku, pripadniku LGBT populacije, kako to da nije feminiziran, najbolje oslikavasveprisutnost stereotipa, a količina takvih pitanja, njihovu rasprostranjenost. Naravno, ne nužno iz loše namere, već najčešće iz neznanja.

Ako neznanje ugrozi neku drugu ličnost, postavlja se pitanje istrumenata zaštite odnosno pravnog regulisanja problema.

U tom slučaju ne možemo da se pozivamo na neznanje, jer ono je skrivljeno, umišljajno od momenta odbijanja da naučimo. A stereotip je često samo jedan stepenik do diskriminacije koja se suštinski svodi na nejednako postupanje prema jednakima i jednako postupanje prema nejednakima na osnovu nekog njihovog ličnog svojstva

Zamislite sledeću situaciju: Na razgovoru za posao vas poslodavac odbije zbog vašeg seksualnog opredeljenja ili zbog toga što imate dugu kosu, pirsing i sl. Poslodavac u našem primeru polazi od stereotipa da ste vi neozbiljni, da se možda skloni prekomernoj upotrebi alkohola i droga te da nužno niste u stanju adekvatno da obavljate posao za koji se konkurisali. Da li u ovoj situaciji postoji diskriminacija?

Ako u konkretnom primeru, vi posedujete sve potrebne kvalifikacije jednako kao i ostali kandidati za posao, ali vam je šansa uskraćena zbog toga što ste odredjene seksualne orijentacije, dakle zbog nekog vašeg drugog ličnog svojstva, diskriminacija postoji i vaše pravo je povredjeno.

Diskriminacija zabranjena Ustavom i raličitim zakonima

Diskriminacija po bilo kom osnovu je zabranjena važećim propisima Republike Srbije i Ustavom kao najvišim pravnim aktom naše zemlje, kao i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i drugim retifikovanim međunarodnim propisima, što znači da se onima koji su diskriminisani garantuje određena pravna zaštita, a diskriminatorima zakonska sankcija.

Međutim da li je jedino rešenje pravna zaštita odnosno sankcija? Da li su institucije jedino pozvane da rešavaju ovo pitanje? Kakva je u svemu tome naša uloga?

Diskriminaciju može izvršiti svako, može se desiti bilo kome, bilo kada i bilo gde, namerno ili iz neznanja.

Promišljanje svakoga od nas o nekom drugom, neretko je prepleteno stereotipima i predrasudama. U stanju smo da ,,na prvu loptu“ nekoga ocenimo kao dobrog ili lošeg, obrazovanog ili neobrazovanog, pa čak i njegovu/njenu veroispovest ili seksualnu orijentaciju. Izopštićemo nekoga iz društva samo zato što možda nije dovoljno lep, ne svidja vam se njegova profesija, kako je obučen ili područje iz koga dolazi, a da nećemo ni biti svesni da smo pod uticajem strašnih stereotipa. Neretko i onaj koji je stao u odbranu ugroženoga i sam bude napadnut. Ukoliko je njegov stav manjinski zastupljen u grupi, vrlo verovatno će biti ismevan. Na taj način, ekvivalentno raste broj i diskriminisanih i diskriminatora. Da bismo bili svesniji ovih primera u našoj svakodnevnici, moramo se zamisliti pre nego što, na primer, izgovorimo neki stereotip, pre nego nekoga osudimo, izopšimo samo jer je po bilo kom svojstvu drugačiji od nas.

Jedan od efikasnih načina je i Forum teatar koji predstavlja svojevrsnu platformu za isprobavanje što više rešenja, gde se na kreativan način onsažujemo da delujemo i da se suočavamo s problemima svoje zajednice- ličnim, pravnim, socijalnim…Svaki momenat našeg življenja možemo pretvoriti u forum teatar, u sociološki eksperiment gde ćemo se staviti u ulogu ugroženog ili žrtve i ponuditi što više mogućih rešenja ili modela ponašanja. Kada razumemo nekoga ko je potlačen, nad kim je vršena diskriminacija po bilo kom osnovu, prirodno osetimo potrebu da nešto promenimo i postajemo sredstvo odnosno glavni akter socijalne promene.

Nije dovoljno problem diskriminacije gledati kroz prizmu pukog slova na papiru, normativnog okvira odnosno institucionalne zatite već povređenog prava. Pre nego što se javi potreba za pravnom zaštitom, potrebna je prevencija u vidu znanja, konstantne edukacije, budjenje svesti. Namera jeste da pokušamo buti iskreni prema sebi, da se podsetimo na uvek poželjnu dozu samokritičnosti, te krenuvši od ,,svoje kuće“, živimo zajedno u zdravijem društvu. A ukoliko je vaše pravo već povredjeno aktom diskriminacije, svakako da postoje mehanizmi zaštite tog prava i oni koji umeju te  mehanizme i iskoristiti.

Autor teksta, Ozren Slović je diplomirani pravnik, učesnik programa ,,Branitelji i braniteljke manjinskih prava“ u organizaciji Instituta za Evropske studije i Rockfeller Brothers Fund, u Jagodini od 1. do 6. jula 2019. godine

www.priboj033.com

Објављено

Dijalog za budućnost


Da li možete da zamislite grupu mladih ljudi, potpuno različitih ideologija, uverenja i vrednosnih stavova kako sede u jednoj prostoriji i argumentovano debatuju na različite teme? Na prvi mah ovo u Srbiji danas deluje nemoguće.

Levičari i desničari, liberali i konzervativci, ljudskopravaši i tradicionalisti na jednom mestu ukrštaju svoje stavove. Ne, neće oni izdržati ni jedan dan u istoj prostoriji. Upravo ovo je CRTA pokušala i ostvarila kroz Akademiju demokratije. Čak 27 mladih iz različitih političkih partija, organizacija civilnog društva, medija i fakulteta “izdržali” su zajedno ne samo jedan dan već čitavih osam meseci.

Kao eksperiment

Da li je bilo izazova? Apsolutno. Prvoga dana delovalo je kao da se radi o nekakvom eksperimentu. Ne, nismo navikli da budemo u društvu sa toliko različitih ljudi. Ne, nismo navikli da budemo izvan ušuškane zone komfora u kojoj se svi slažemo. Nismo navikli da preko puta imamo osobe sa kojima se ne slažemo ni po jednom pitanju, ali sa kojima ipak možemo da debatujemo. Nismo navikli da otvoreno razgovaramo i da postavljamo pitanja sagovornicima.

Kultura dijaloga u Srbiji, već godinama, ima identičan obrazac: okupimo istomišljenike, razmenjujemo slične stavove i na kraju se svi složimo da se o svemu slažemo. Prisustovati događaju u kojem na jednom mestu imamo dve suprotstavljene strane, nekoga ko je ZA i nekoga ko je PROTIV, vlast i opoziciju, danas deluje praktično nemoguće.

Nema budućnosti bez dijaloga

Konstruktivan dijalog i argumentovana rasprava u javnom prostoru u Srbiji, iz godine u godine, sve više blede. U društvu punom nerazumevanja, netrepeljivosti i nesloge dijalog nije ni na vidiku. U trenutku u kojem je sve više evidentna društvena i politička podela na “prijatelje” i “neprijatelje” dijalog izgleda daleko od realnosti. Zato je ukazivanje na važnost dijaloga i podsticanje unapređenja kulture dijaloga nešto na čemu moramo da radimo svi zajedno, kao društvo. Društvo u kojem ne postoji dijalog ne može da se pohvali time da je demokratsko niti da ima svetlu budućnost.

Lako je razgovarati sa istomišljenicima

Učiti mlade ljude o važnosti debate i konstruktivnog dijaloga predstavlja pravi izazov. Politički, društveni i kulturni milje iz kojeg mladi danas dolaze ne prepoznaje u velikoj meri važnost dijaloga, javne rasprave, argumentovanog sučeljavanja stavova. Razgovarati sa istomišljenicima je lako, ali kada se “uhvatimo u koštac” sa neistomišljenicima pitanje je da li se svađamo i napadamo ili zaista imamo argumente, stavove i debatne veštine da nadmudrimo “protivnika”.

Zajedno sa polaznicima i predavačima na Akademiji demokratije protekle tri godine delimo znanja i veštine koje će biti preko potrebne u godinama koje dolaze. Razgovaramo zašto su argumenti u svakom razgovoru bitni. Učimo se da u našem društvu više nema mesta za međusobne netrepeljivost i lične animozitete. Podstičemo različitost, ali i dijalog među različitima. Zato što verujemo u mlade ljude, buduće lidere i verujemo u budućnost koju nam donose.

Izvor: „Danas“ Piše: Bojana Džulović


Autorka je koordinatorka Akademije demokratije u organizaciji CRTA

Објављено

Šta zna dete šta je odsečena glava

Piše: Milija Jovičić

Čijim se glavama naša deca poigravaju? Na čiji oltar oni glave polažu i koju to “Zver” oni odobrovoljavaju? I koliko glava će još pasti dok se “Zver” ne umilostivi (ako ju je i moguće umilostiviti)? U romanu, oni najracionalniji su najbrže marginalizovani, njih niko ne sluša, a zatim i stradaju. Razum je taj koji strada na ostrvu, on prepušta mesto agresiji i nasilju. To je ono što smo dopustili, da se roditelji fizički sukobljavaju pred svojim mezimcima na fudbalskoj utakmici, da nasilje bude obrazac ponašanja, a razum nešto što nije prirodno.

 

Настави са читањем „Šta zna dete šta je odsečena glava“

Објављено

Džafov zekan

 

Mrko Ikonić  – „Pretežno istinite priče“ // 

U našem gradu je šezdesetih  godina bio čuvnen Džafov zekan, bela kljusina, možda navajveći i najglomazniji  konj koji je ikada prklapasao od Drčeline kovačnice do Goduškog potoka. Ne samo da je bi čuven u našem malom gradu, već je često pominjan i u okolnim mestima, pa i dalje, u gradovima i selima gde se o našem malom mestu malo ili nimo znalo. Obično je pominjan kao začin onim bezazlenim, a opet ružnim psovkama kojima se ,,časte“ dobri drugari stari pajtosi, ili pak dokone susetke  i prijateljice  obešću obuzete.

Uistinu, bio je to izuzetan  konj, ne  samo po svojoj veličini i snazi, već i po opvštem izgledu: bio je ćorrav na jedno oko, imao ogromna kopita tako da je kovač Jović kovao poseban potkov za njega. Konj je vukao velika rabadžijska kola u koja su neki štrknjasti bubuljiičavi dečaci utovarali šljunak, vodeći ga po plićaciml Lima. Sve su to radili ti izgladneli i musavi  dečaci koji su se često smenjivali. Izgleda da im je to bio uzgredan posao dok ne nađu  nešto bolje. Samo je Zekan  bio stalan i nezamenljiv. Pravog vlasiika zekana i kola  malo ko je poznvao. Džafo je bio tajanstvena ličnost čije je ime ušlo u legende i mudre izreke, ali opet samo zahvaljujući zekanu. Tako bi  slučajnom putniku namerniku  ili poslovnom čoveku koji bi se podrobnije hteo da upozna sa zna menitostima našeg grada, obaveznb pokazivali Džafovog zekana, uzgred pominjući neku veselu  zgodu koja je u vezi sa njim.

Neki su se čak i fotografisali tapšući dobrog zekana po sapima ili glavi. Bilo kako bilo, slava Džafovog zekana se širila tako da sučak i  đaci osnovci o njemu pisali domaće zadatke kao o najomiljenijoj domaćoj životinji.

Nekako sa proleća u našem gradu je osvanuo  jedan bradati dugajlija, čudno odeven u neko polusportsko odelo ukrašeno cvetićima. Njegovo neobično ponašanje  odmah je palo u oči hotelskom portiru Turudiću, kad ga je upisvnao u knjigu gostiju. Raspitivao se o svemu  i svačemu najviše o neobičnim ljudima  u gradu, ali sve onako poizdalje, kao uzgred. Iako su ljudi od njega zalirali, pa čak izbegavali ga , opet  smo ubrzo saznali  da je taj neobični čovek  umetnik i da je došao iz dalekog sveta da naslika Džafovog zekana, da će to bita nelika skupocena slika. Bilo je to onog proleća kada su zagrljeni  maturanti  prve generacije Ekonomske škole (čija je zajednička fotografija visila na  izlogu radnje ,,FOTO-BOŠKO“), obesno pevali, šetajući pored železničke prugesne do Poljica i Mramorja, pa i dalje sve  do Uvca i ,,Zlatnog burenceta. Već u praskozorje umetnik je zauzimao mesto  na žičanom mostu  preko Lima, odakle je imao izvanredan  pregled na nekoliko plićaka iz kojih su rabadžije utovarale šljunak . Umetnik je sedeo na montažnoj stolici i čekao da naiđe Džafov zekan,  onda je brzo i grčevito pravio skice ponekad po dve tri, dok traje jedav utovar. Radio je to mekom, grafitnom olovkom na listovima  crtaćeg baoka broj pet, onako na kolenu. Nije upotrebljavao  gumicu za brisanje, njegova ruka je bila prilično sigurna, a skice su se svakam danom množnle. Već posle  nekoliko dana bilo ih je stotinak. Slnkar je malo govorio, sa nama dečurlijom nikako.

 

Jednog jutra je umetnik na mostu postavio prravi pravcati štafelaj sa platnom, na platnu je već uveliko bio uobličen Džafov zekan, sa nekako uzdignutim prednjim nogama, kakvog ga mi  nikad nismo videli.
Kasnije, na naše veliko čuđenje, umetnik je naslikao jednu polunagu ženu sa izazovno izbačenom zadnjcom i bludnim osmehom. Neko je u toj izazovnoj lepotici prepoznao  kaf ansku pevačicu  Čikitu, koja je tog leta pevala u bašti našeg malog, ali prijatnog hotela. Na slici nije biolo naše lepe reke, kojom smo se mi ponosili a koja je u to vreme bila prozirna i čista  kao detinje oči, kako napisa pesnik Pavle Popović. Nije bilo ni onih glomaznih prljavih kola, a ni onih mršavih dečaaka koji su baš kočijaški psovali. Na toj slici  je  bilo još ponešto, neki krugovii kvadratići u čije značenje  nismo mogli proniknuti.

I kasnije, slikar se neprimetno  izgubio iz našeg grada  grada,, ali u nšnim sećanj ima i snovima on se javljao često onako suv i dugačak, sa žutom neurednom bradom i dugom razbarušenom kosom.
Džafov zekan  je još nekoliko godina klapasao kaldrmisanim ulicama našeg grada, i njegov svaki prolazak izazivao  je pažnju i komentarisanje  dokonih građana. Odmah po umetvikonom odlasku, mi đaci danima smo se okupljali na žičanom mostu sa blokovima i vodenim  bojama i bezuspešno pokušavali da nasaikamo Džafovog zekana . I ne samo đaci. Blokove pokupovaše  i gradski besposličari pa su i oni pokušavali da zakorače, što reče mtudri Andrić, na tu nesigurnu i tanku stazu umetnosti. Bilo je tu svega i svačega, velikih konjskih nalaza, ali ništa od gipkosti i beline Džafovog zekana. Dešavalo se ponekad da se ,,slikari“  pobiju oko mesta, jer svak je hteo da sedi baš na onom mestu gde je sedeo onaj čudni umetnik. Ta slikarska groznica se smiri   posle nekoliko nedelja, i  što naše mesto nije  postalo žarište naivne umetnosti bio je kriv neko iz Doma  kulture, nećemo mu u priču pomenuti  ime, jer je zaista beznačajan, odakle je  je uporno kritokovana ta nova slikarska manija..

 

Džafo i njegov zekan – Foto klub Fap

S jeseni godine 1964. dok je sipila  sitna  kiša, na železničku stanicu su doternne čitave  ergele konja, starih oronulih drtana koje više vnsu bile za rad. Pričalo se da su ih po planinskim selima otkupili Talijani  i da će  od njih praviti salame i kobasice, Jedan besposličar, svetski putiik, pričao je da kod njih postoje takve mašine da u njih uguraju žive konje a na drugu stranu  izlaze kobasice i salame, a kosti i koža posebno.
I jednog dana, kao grom iz vedra neba, u čaršiji puče glas da  je Džafo prodao zekana Talijanima. Konj je bio slomio prednju nogu, za posao više nije bio pa ga se gazda  morao rešiti.
Bili su to hladni i vlažni dani, ulice blatnjave i  puste; na železničku stanicu nismo odlazili, tako da poslednji put nismo videli Džafovog zekana. Neko je pričao da su za njegov utovar u vagon koristili dizalicu. Tako nestade zekana ali ostadoše priče o njemu i mnogobrojne psovke uz koje je obavezno išlo njegovo ime. Sigurno negde u svetu postoji i njegava slika koju naslika onaj  stranac, onog proleća kada su zagrljeni maturanti  prve generacije Ekonomske škole bučno pevali pored pruge i na obali Lima.

Priredio :
www.priboj033.com

Објављено

Na sceni je estradizacija politike

Posljednjih dana veliku pažnju javnosti privlačio je jedan revolveraški obračun na internetu, doministra za obranu i potpredsjednika DF-a Emira Suljagića i članova Naše stranke u vezi sa rukom koju su potonji digli za Zakon o radu u Federalnom parlamentu. Na socijalnim mrežama razmijenjeno je nekoliko, više nego neprijatnih, kvalifikacija, koje svjedoče o još neprijatnijem ozračju u kome ovo ubogo društvo pokušava sačuvati barem obrise normalnog i civilizovanog. Настави са читањем „Na sceni je estradizacija politike“

Објављено

Opštinski službenik Elvis Mujović preti zbog teksta

Juče me je u 10 časova i 42 minuta, sa svog radnog mesta iz Opštine,  nazvao mobilnim telefonom  Elvis Mujović, rukovodilac Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo, komunalno-stambene i imovinsko-pravne poslove opštine Priboj i između ostalog rekao rekao da će se „fizički obračunati sa mnom„, kao i da „pazim gde sam i šta radim ovih dana jer mi se može nešto desiti“ zbog onog što sam pisao i zato što sam ga, kao kaže, vređao u tekstu koji je pod naslovom “ Promene na Rekovićima nisu površinske“,  pre  dva dana objavljen na ovom Portalu  .  Настави са читањем „Opštinski službenik Elvis Mujović preti zbog teksta“

Објављено

Promene na Rekovićima nisu površinske

Danas je održano 45. po redu zasedanje Opštinskog veća opštine Priboj. Bilo je planirano da tema prve tri tačke budu psi i mačke , (smanjenje populacije pasa i mačaka, njihovo „regulisanje“ i slično), ali pošto su zbog dorade , na predlog predsednika  odložene, (tačke ne mačke), prva tačka današnjeg zasedanja bila je  Настави са читањем „Promene na Rekovićima nisu površinske“

Објављено

Mala matura 2014.

Završni ispit koji osmaci polažu za upis u srednje škole (16,17 i 18 maja) , ove godine će se značajno razlikovati u odnosu na prethodne . Glavna novost je dodatni , kombinovani test , koji se sastoji od pitanja iz hemije, fizike, biologije , geografije i istorije , a koji će od ove godine , (pored testa iz srpskog jezika i matematike koji su do sada rađeni), biti sastavni deo polaganja „male mature“. Novina je i to da će ove godine svi zadaci iz srpskog i matematike biti nepoznati. Настави са читањем „Mala matura 2014.“