Piše: Milija Jovičić
Čijim se glavama naša deca poigravaju? Na čiji oltar oni glave polažu i koju to “Zver” oni odobrovoljavaju? I koliko glava će još pasti dok se “Zver” ne umilostivi (ako ju je i moguće umilostiviti)? U romanu, oni najracionalniji su najbrže marginalizovani, njih niko ne sluša, a zatim i stradaju. Razum je taj koji strada na ostrvu, on prepušta mesto agresiji i nasilju. To je ono što smo dopustili, da se roditelji fizički sukobljavaju pred svojim mezimcima na fudbalskoj utakmici, da nasilje bude obrazac ponašanja, a razum nešto što nije prirodno.
U čuvenom eksperimentu socijalnog psihologa Stenlija Milgrama, slučajno odabranih 160 osoba u Omahi je dobijalo pisma sa molbom da učestvuju u eksperimentu. Sve osobe su dobijale pismo sa uputstvom da ga proslede dalje, striktno određenoj osobi u Bostonu, ukoliko je poznaju, ili nekom poznaniku koji bi možda mogao da poznaje dotičnu osobu iz Bostona. Ispostavilo se da pisma nisu dugo putovala, i da je razdaljina između osobe u Omahi i primaoca u Bostonu samo šest ljudi. Ovo će kasnije postati tema eksploatisana u filmovima i knjigama kao fenomen od šest stepeni razdvajanja. Stručnije, nazvaće se fenomen malog sveta. Ovo nije ništa nepoznato matematičarima koji se bave teorijom grafova, a iz ovoga će izrasti oblast kompleksnih mreža.
Međutim, kad se fenomen malih svetova pojavi, nastaju neverovatni zapleti, čije posledice osećamo i mi u Srbiji. U ovom tekstu ćemo videti nevidljiva preplitanja između Vilijama Goldinga, autora kultnog romana „Gospodar muva“ i “naše dece” u Srbiji.
Jedan
Vilijam Golding, engleski pisac, i dobitnik Nobelove nagrade, nakon Drugog svetskog rata se vraća nastavničkom pozivu i pisanju. U jesen 1953. godine, na adresu izdavača “Faber&Faber” šalje rukopis svog romana. U to vreme, u izdavačkoj kući su imali posebno zaposlene čitaoce dela koji su procenjivali šta je vredno objavljivanja. Goldingov tekst zaposleni čitalac šalje sa preporukom da bi štampanje trebalo odbiti. Međutim, rukopis stiže i do jednog od glavnih ljudi u izdavačkoj kući, i uz izmene, iz štampe izlazi roman koji će mu doneti svetsku slavu – „Gospodar muva“.
Nakon pada aviona, grupa britanskih dečaka završava na pustom ostrvu. Ubrzo njihove igre prerastaju u nasilje, a društvena hijerarhija ustrojena na civilizacijskim pravilima i razumu se raspada. Ono što je šokiralo i podelilo javnost je pitanje: Da li su naša deca zaista takva? Zar je moguće da dečaci ubijaju i šikaniraju vršnjake?
Deluje poznato?
Dva
U svojoj autobiografiji, navodeći knjige koje su na njega uticale, Luis Bunjuel ističe „Gospodara muva“, kao i to da žali što nije imao priliku da ga ekranizuje. Film je režirao čuveni pozorišni režiser Piter Bruk. „Sve što sam želeo je bila manja svota novca, bez scenarija; samo deca, kamera i plaža“, piše Bruk u svojoj knjizi. I može se reći da je uspeo.
Tri
Nekih petnaest godina kasnije, Piter Bruk dolazi na zamisao da napravi film zasnovan na delu mistika Georgija Ivanoviča Gurđijeva, „Susreti sa izuzetnim ljudima“. U nekoj vrsti autobiografije, Gurđijev opisuje susrete sa „izuzetnim ljudima“ koje je sretao na svom životnom putu. Glavnu mušku ulogu u ovom filmu nosi naš glumac Dragan Maksimović.
Četiri
Da, Dragan Maksimović. Čovek koga je grupa huligana isprebijala 17. novembra 2000. godine dok je čekao autobus na Zelenom vencu. Prebili su ga jer je u njihovim glavama on bio Rom. Čini se da to vlasti nije mnogo potreslo, jer njegove ubice i danas nisu pronađene. Sarkastično rečeno, jedan mrtav glumac nije ništa na prema hiljadama ubijanih na stratištima ratova devedesetih.
Pet
Autor teksta se usuđuje da huligane poveže sa svima nama. Možda su to vaša deca, braća, rodbina, komšije, prijatelji i drugovi?
Ironično gledano, stigle su nas posledice nečitanja i nerazumevanja u obrazovnom sistemu. Zamislite, “naša deca“ mrze druge, spremna su da maltertiraju druge, da ubijaju druge! Nemoguće da su to “naša deca”! Tako je glasila prvobitna kritika knjige, tako glase odgovori pojedinih političara, nacionalnih organizacija, pojedinaca iz verskih zajednica. Nemoguće da su to baš srpska deca. Zar bi bilo koje normalno dete nasrnulo metalnom šipkom na novinara, ili zar bi grupa normalne dece nasrnula na Brisa Tatona bez razloga? Sigurno da postoji neki razlog.
Tako uglavnom glasi nemušti odgovor na sva ova pitanja većine građana. Mora da postoji neki razlog, jer niko normalan to ne bi uradio. Ali deca to rade, maloletnici prebijaju starije ljude, prebijaju svoje vršnjake, prebijaju LGBT populaciju, prebijaju nacionalne manjine, vozače autobusa, putnike u autobusima. Zanimljivo je da kada nekoga udaraju, drugi se ne mešaju, već se prave da se ništa ne dešava. Kada napadaju vozača, putnici ne reaguju, kada napadaju putnika, vozač ne reaguje, kada napadaju LGBT populaciju, ostale manjine ne reaguju.
U romanu “Gospodar muva”, ratoborni klinci se spremaju za lov. Jure za svinjom, hvataju je. A zatim padaju u trans i kolektivno izgovaraju:
„Ubij zver! Kolji zver! Prolij krv!“
Srbija, vreme današnje, srpski stadioni i omladina koja u transu izvikuje:
„Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“
Da li postoji razlika između ova dva pokliča?
Čini se da svi naši problemi u društvu potiču od nečitanja. Profesori maternjeg jezika ne čitaju dovoljno, novinari su nepismeni, medijske ličnosti ne znaju ni padeže, deca sve teže uče da čitaju, gramatika je misaoni pojam, rečnik Matice srpske se sprema decenijama, a Milan Vujaklija je ustupio mesto Vukajliji.
Dečaci u romanu su uplašeni od nečega što zovu “Zver”. Kada su prvi put ubili svinju, odlučili su da prilože glavu svinje “Zveri” iz šume. Glavu su natakli na granu, muve su se ubrzo okupile na svinju, i otuda ta mistika naziva “gospodar muva”. Elemenat da se glavom potvrđuje nešto i milostivi, nije ništa novo u istoriji i antropologiji. Udžbenici nacionalne istorije su puni odsečenih glava: Lazar, Karađorđe, hajduci i odmetnici… Marko Kraljević seče Musinu glavu i nosi je sultanu.
Čijim se glavama naša deca poigravaju? Na čiji oltar oni glave polažu i koju to “Zver” oni odobrovoljavaju? I koliko glava će još pasti dok se “Zver” ne umilostivi (ako ju je i moguće umilostiviti)? U romanu, oni najracionalniji su najbrže marginalizovani, njih niko ne sluša, a zatim i stradaju. Razum je taj koji strada na ostrvu, on prepušta mesto agresiji i nasilju. To je ono što smo dopustili, da se roditelji fizički sukobljavaju pred svojim mezimcima na fudbalskoj utakmici da nasilje bude obrazac ponašanja, a razum nešto što nije prirodno.
Na samom kraju romana, Ralf beži od pomahnitale dece koja žele da ga ubiju. Na plaži se konačno pojavi oficir. Nakon kraćeg razgovora, shvativši šta se otprilike dešava i u neverici da su to britanska deca, pravi se da je u pitanju samo zabava. Poslednji pasus romana: „Oficir je, okružen tim zvucima, bio dirnut i pomalo postiđen. Okrenuo se da im da vremena da se priberu; čekao je, a pogled mu je počivao na vitkoj krstarici u daljini.“
Nekako se čini da je to ono što rade nadležni u ovoj zemlji. Malo dirnuti, malo postiđeni, puštaju decu da odrastu i prerastu, a pogled im uprt u neku Srbiju na nebu. To su samo dečije igre, šta zna dete šta je glava. I dok se tako u nebo gleda, gospodar muva je još uvek među mladima, njegov uticaj je vidljiv na stadionima, gradskom prevozu, školskom dvorištu, crnoj hronici. Srećom po pojedince, gospodar muva nije vidljiv u nebeskim vizijama ove napaćene zemlje.
Izvor: e-novine
http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/76848-zna-dete-odseena-glava.html
Ostavite vaš komentar