Priboj

Danijela Zec Krunić povremeno pismeno odreaguje na fotografije Alena Đozgića. U susretu fotografije i proze tako nastaju kvalitetni predlošci za Vaš doživljaj .

Vidite i pročitajte ovo .

Fotografija Alen Đole Đozgić

Tog dana je u podne ušao u podrumski prostor belog solitera.Ušetao je u utrobu okamenjenog želudca,ostavštine jednog vremena i jednog grada koji je bio velika spavaonica zamorenih radnika, koji su se sjatili sa svih strana, bez braće i sestara, samo sa željom da ih steknu.Tu ništa nije bilo nasleđeno a sve je bilo njihovo, zato su živeli bez dugova, amaneta i dužnosti. Zato su živeli radosno živeći svaki trenutak, bez želje i potrebe da razumeju, kao jednodnevni leptirovi, ispijajući svu ljubav ovog sveta iz cvetova.I deca su im bila takva, pitoma, nezainteresovana za to da li su u pravu i nespremna da brane svoje pravo, jer su im bili draži trenuci radosti.

Na prednjem delu su se prljuzgali parčići grafita, pisanih po naslaganim slojevima kreča, okačenog ponegde po sivom malteru.Naslagani, slovo preko slova, kao iscepkani komadići novina, bili su nečitljivi i prisutni više kao izolacija od paperija utrobe belog solitera koji je progutao jedno vreme i jedan uspavani grad.Vah, kiselina. Želudačna kiselina…I sluz, i tragovi onog što kiselina nije svarila…Devedesete…Setio se na tren grafita „tvoj Bog nije ovde“, ispisanog na zidu valjevske crkve, koji je ovih dana uzburkao javnost.

„Da, ovde više ni klinci ne zalaze da se ljube i pišu grafite. Smor su im podrumčine i neugledni prostori. Ljudi su željni krupnih reči na velikim mestima, jer im je život skučen. Sada, kada maloletnik napravi dete, objavi to na Facebook profilu i taguje srećnu majku , pa se svi zajedno raduju rekordnom broju lajkova. Ni klinci ne zalaze na podrumske zidove, osim da se olakšaju…To sa pišanjem će uvek ostati isto“, pomisli,očajnički gledajući ka kružnom otvoru na zadnjem zidu, kroz koji je u mlazu šikljala bela magla pomešana sa vazduhom koji je vonjao na kučiće sakrivene napolju u kutiji.Prijao mu je taj vlažni vazduh koji je mirisao na pokret,život i ispljuvke kučića,uplašenih i željnih zaklona, nepomičnosti i dojučerašnjeg slepila. Ovde unutra, život kao da se zaledio, a njegovi pokreti, dok je palio cigaru i dok je trzao glavom cedeći ono malo vazduha iz smrada ljudskih izlučevina kao da su bili rasuti u hiljade besmislenih sličica pa kojima su gmizali pauci i buba-švabe,već čekajuči ulov.

Danas će prvi put ukrstiti francuski ključ sa cevima toplovoda. Počinju tople probe. Danas će narod belog solitera dobiti nadu i obećanje da će se zimus grejati i da im se život i pokret neće zamrznuti, dok sede jedni drugima nad glavama, upakovani u kutijice svoga malog vremena i neba. Razdire ga želja za pajserom,za razbijanjem zidova,skorelog želudca ledenog, belog solitera i onim što je napolju u magli i pokretu kučića koje samo Bog može spasiti da ne odlutaju na ulicu kojom putuje užurbani svet davno zaspalog grada.