Autor: Danka Ivanović
Odavno znamo za onu- Ko radi, taj i greši. E, sad, da li je neko ovde radio ili „radio“ i da li može da prizna grešku i snosi posledice uspravne glave- to niko ne zna. Još uvek.
Danka Ivanović-profesor književnosti
Čuli smo šta se desilo sa čuvenim testovima iz matematike. U lancu dobro organizovanih ljudi za sprovođenje male mature neko je zakazao. Ili više njih? Kako god, sve što se izdešavalo, išlo je na uštrb pre svega, dece, ali i prosvetara. Deca, ona koja su učila kako-tako, naročito u ovim našim, manjim sredinama, morala su da dolaze dva puta i da istu tremu (bila ona motivisana ili ne) prežive u duploj meri. Prosvetari- morali su da dolaze više nego inače za posao koji im, naravno, nikad nije plaćen.
No, to nije ništa naspram slike urušavanja nečeg u šta učimo decu da i sami veruju. Da uče, budu uvereni u regularnosti, da se trud isplati, da je sve po zakonu, da prepisivanja nema, da moraju sve ispoštovati. I onda, šta se desi? Neko lepo uzme testove i prodaje. Na ulici. Kao čarape. Ali mnogo skuplje.
Kruže sada razne priče. I to da su testovi bili i po ulicama Priboja i okolnim gradovima. Nezvanično. Možda trač. Svejedno, ko je spreman da dâ detetu devet hiljada dinara za test? Pored krize, drugarske večeri, upisa u srednju, garderobe, svih ostalih troškova? Ili možda- ko je spreman da učini nešto tako s obzirom na nivo na koji su testovi srozani? Šta roditelji (ili deca) ustvari kupuju time? Budućnost? Uspešnost u daljem školovanju? Ili, ne daj Bože, znanje?
Lično sam videla razočaranost na licu učenika koji ima sve petice, koji je mesecima vežbao i koji je čuo da mu je rođaka, jednostavno- kupila test. I kome posle mi da objasnimo da se trud isplati i koga da uveravamo da samo svojim znanjem mogu postići mnogo i da je znanje jedino što im niko ne može oduzeti?
Nećemo govoriti o tome koliko se prosvetarima nameće sve više i više obaveza, papirologije, kontrola, raznih čuda, a o greškama i sposobnosti onih koji su na vrhu niko ne govori, niti se to dovodi u pitanje.
No, čuda su moguća. I mi smrtnici očigledno ne možemo ispraviti krive Drine. Možda ne možemo, nismo sposobni, a možda je i samo stvar naše neorganizacije i onoga „ma, boli me uvo, šta ja imam od toga“.
I ništa, očigledno, više neće moći da nas iznenadi. Ako može u privatnoj kući u Akmačićima da se otvori fakultet, zašto ne bi i mala matura bila na prodaju…
Akmacici su metropola bre
Акмачићи рулс!