RUDO – Nikola Avramović je više miliona puta povredio graničnu među između Srbije i Bosne i Hercegovine, a da za to nikada nije bio sankcionisan. Granicom „šara“ od malih nogu, a kad je ojačao, postao je kovač. Kuje, kali, klepa, žari i pali, a na dobrobit svoju i tuđu. Omiljen je na graničnoj međi u Sjeverinu, Rudom, Sastavcima i Međurečju.
Međurečje je teritorija Rudog, a u potpunosti okruženo pribojskim Sastavcima u kojima se Nikola rodio. Ali, osnovna škola i sva druga infrastruktura Sastavaka nalaze se u Međurečju. Tu te za „granicu“ niko ne pita. Iz Sastavaka se ne može u matičnu opštinu Priboj, a da se ne uđe u Ruđanski Ustibar, u kojem je Nikola učio zanat kovača. Ni tu te za granicu niko ne pita. Onda je Nikola počeo da radi u FAP „Auto-delovima“ u Rudom, a kuću napravio u pribojskom Sjeverinu, gotovo na samoj granici gde počinje Rudo (BiH). I tu te niko za granicu ne pita.
– Ne bih znao ni koliko sam napravio motika, trnokopa, poklepao sekira, potkova za konje i volove, koliko dima progutao raspirujući vatru mehurom i koliko puta čekićem udario po nakovnju. Jedino znam da dobar nakovanj izdrži svaki čekić. No, u ovom poslu nije samo važno imati jake ruke, već i poznavati materijal, kojim se prave alati i alatke. Poznavati i tehnologiju kalenja. Moraš biti i malo načitan – kaže za „Novosti“ kovač Nikola, odnedavno penzioner i kovač na crno, jer na „granici šarenici“ je sve moguće.
U kovačnicu u Sjeverinu, kao i u mnoge druge širom sveta, malo ko danas zalazi. Zanat umire, a samo poneki šeret pokušava da uposli kovača.
– Sad u pripremi izgradnje HE „Mrsovo“ na Limu, telefonom me pozvao, navodno tehnički direktor ove centrale. Ozbiljnim glasom i probranim rečima, naručio mi izradu hiljadu železnih klanfi, i to onih uvrnutih, jer mu treba za ugradnju u Branu. Za cenu kaže ne pita, jer je čuo da sam dobar majstor i sve u tom stilu. Želi da odmah počnem da kujem klanfe, a on će za nekoliko dana navratiti da preuzme prvu porudžbinu i doneće ugovor i novac, kao početnu investiciju. U nestašici posla, meni zaigra srce, a razum i ova telefonska nauka mi pomogoše da otkrijem broj telefona, na šta „tehnički direktor“ nije računao. Otkrijem šereta, moj dobar drugar i pravim se lud. Prepričam mu šta mi je čovek naručio za HE i od njega tražim pozamašnu pozajmicu novca, za nabavku gvožđa, a pare ću mu, kažem, vratiti s kamatom. Hiljadu je razloga našao da mi ne pozajmi novac, a ja sam mu onda hiljadu puta pomenuo neke njemu najmilije. Tu smo izravnjali račune, a i dalje se družimo. Šta ćeš, sve ti je to život. Moje pravilo je da nikada ne kukam na tuđem groblju, a za one što ne znaju za šalu, kažem, treba ih ozbiljno zafrkavati – „zakova“ ovu priču Nikola Avramović.
ISKREN ODGOVOR
Na pitanje da li je ikada pročitao roman „Kako se kalio čelik“, Nikola odgovara slično kao i Mujo iz Višegrada kad su ga pitali drugovi u vojsci da li je pročitao od Andrića „Na Drini ćuprija“. Zatečen pitanjem, Mujo je dao iskren odgovor: „Čuj čito, hodo ba po njoj“.
Izvor: Vecernje Novosti/ R.Milović
Ostavite vaš komentar