„Ja sam još cirka dva sata u Trsteniku i odoʼ preko mosta, a vi vidite kako ćete”, napisao je na Trstenik forumu jedan od korisnika želeći da stavi tačku na dileme treba li ostati u gradu gde je život jeftiniji i sve je blizu, ali posla nema, ili otići u Beograd, plaćati kiriju i krstariti s kraja na kraj grada „za malu platu, ali platu”.
Trstenik je, inače, između dva popisa, 2002. i 2011. godine, izgubio 6.054 stanovnika, odnosno oko 12 odsto. Ne umiru, dakle, samo srpska sela, i gradovi sve više gube stanovništvo. Prema popisu 2011. godine u 73 odsto od ukupnog broja gradskih naselja smanjen je broj stanovnika u odnosu na broj žitelja 2002. godine, a u tom procesu ne postoji region koji se posebno izdvaja, to jest cela zemlja je zahvaćena ovim procesom. Manje žitelja imaju i Subotica na severu, i Negotin na istoku, i Užice na zapadu i Leskovac i Pirot na jugu zemlje. U svim ovim gradovima procenat „manjka stanovništva” je ispod deset odsto.
Uz Trstenik, više od deset odsto stanovništva manje u odnosu na 2002. godinu imaju Priboj, Bor i Prijepolje. Kao što se moglo i pretpostaviti porasli su Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, ali i Kraljevo, Obrenovac, Vrnjačka Banja, Jagodina i Novi Pazar koji beleži i najveći porast broja stanovnika, i to od 17 odsto. Grad Beograd statističari tretiraju kao zonu izrazite koncentracije stanovništva: u njemu živi čak 23 odsto stanovništva Srbije.
Za razliku od masovnog odlaska u inostranstvo, koje je i dalje regionalni fenomen, odnosno najizraženije u istočnoj Srbiji ili na jugozapadu zemlje, a u drugim regionima prisutno u manjem procentu, smanjenje broja stanovnika napravilo je od karte Srbije „švajcarski sir”, kaže demograf Vladimir Nikitović.
– Pad u broju stanovnika prvo je zahvatio pogranična i planinska područja, ali sada se to proširilo i rupe se pojavljuju svuda, samo nekoliko čvorišta okuplja stanovništvo. To, međutim, nisu skorašnje pojave. Natalitet je u opadanju još od perioda Drugog svetskog rata, a mi ga registrujemo kao negativan od kraja osamdesetih godina prošlog veka. Uz to, veliki broj mesta u centralnoj Srbiji naglo je porastao migracijom stanovništva u vreme kada je počeo snažan industrijski razvoj tih mesta. Te varošice su „eksplodirale” šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka sa razvojem industrije i dobile tada infrastrukturu kakvu pre toga nisu imale. Međutim, kada su izgubili oslonac razvoja došlo je do naglog demografskog urušavanja – ističe Nikitović.
Za opstanak ovih gradova presudan je društveni, spoljni faktor.
– Veoma je izvesno da će narednih 20-30 godina padati broj stanovnika. Prosek rađanja dece bio je nizak i u prosperitetnije vreme i tu neće biti ni ubuduće većih promena. Opstanak ovih gradova, dakle, najviše zavisi od strateške odluke države. Priča se o reindustrijalizaciji, razvoju poljoprivrede, ali još nema nikakvih jasnih naznaka u kom se pravcu ide. Ako se nastave ove tendencije, nažalost, neće biti nekog pozitivnog ishoda – kaže Nikitović.
Sa druge strane, ekonomski analitičar Goran Nikolić smatra da su unutrašnje migracije, seljenje stanovništva iz jednog u drugi grad u potrazi za poslom, ekonomski poželjne.
– Kada neko promeni mesto stanovanja, on će biti produktivniji, spreman da radi i za manju platu i zbog toga su unutrašnje migracije podsticajne i dobre. Broj stanovnika ostaje isti, jer se migracije dešavaju unutar zemlje, a povećava se ekonomska produktivnost. Nekome ko živi sa roditeljima često je potreban mnogo veći stimulans, od onoga ko je otišao iz roditeljskog doma – napominje Nikolić.
Ipak, više je onih zabrinutih zbog pražnjenja mnogih krajeva Srbije. Radeći serijal „Zadnja kuća Srbija”, novinar RTS-a Milan Popović proveo je stotine sati u razgovoru sa takozvanim običnim ljudima iz sela i gradova na sve četiri strane naše zemlje. Bez mnogo premišljanja daje odgovor na pitanje šta oni najčešće navode kao razlog odlaska: „ne mogu da nađem posao”.
– U javnim službama posla nema ili je teško do njega doći, proizvodnja je stala, a onaj ko bi i želeo da započne sopstvenu proizvodnju ne može da istrpi teret legalnog poslovanja. Gde vi da nađete tržište u Prijepolju, na primer, kad narod nema para i kakav posao vi tu da započnete? Migracije ka inostranstvu su donekle i jasne, ali one ka Beogradu, koji ima jednu od najvećih stopa nezaposlenosti, čini se da su više psihološke prirode. Ljudi odlaze u veliki grad, jer svi odlaze tamo, nadaju se da je veća verovatnoća da će tu naći posao, ali i ovde mnogi sa fakultetskim diplomama rade u kafiću – kaže Milan Popović.
Poseban problem je učmalost koja je zahvatila brojne srpske gradove, navodi on, pa ako nije subota, teško da biste našli sebi drugu zanimaciju osim da od jutra do mraka sedite u lokalnom kafiću.
– Putujući i snimajući po Srbiji, naišao sam na mali procenat onih koji žele da ostanu u svom gradu, onih koji se vraćaju na dedovinu, koji žele da sačuvaju porodično imanje. Ima, doduše, i porodica koje vraćaju decu iz velikih gradskih centara i to su najčešće oni koji imaju sopstvenu, razrađenu proizvodnju i koji su i decu usmerili i školovali za taj posao. Ali češća je paradoksalna situacija da roditelji insistiraju da deca odu iz svoje sredine u potrazi za boljim životom – kaže Popović.
Subvencije davati za Priboj ili Prijepolje, a ne za Staru Pazovu
Ako bi se kao uslov države da investitor dobije novac za subvencionisanje za otvaranje novih radnih mesta postavilo da fabriku mora da otvori u nekoj od nerazvijenih opština, efekat bi bio vidljiv i brz, smatra ekonomista Miroslav Zdravković.
– Apsurdno je da dajete subvenciju od 20.000 do 40.000 evra po radnom mestu nemačkom preduzeću koje otvara fabriku između Beograda i Novog Sada, jer ta je lokacija inače privlačna za investitore. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da oko 90 odsto stranih investitora otvara fabrike na pet do 10 kilometara od Koridora 10 i to su lokacije koje bi i bez subvencije države investitori odabrali za svoju proizvodnju. Država treba da pomaže gradove koji se demografski urušavaju i da novac za subvencije daje investitorima koji se opredele da tu izgrade fabriku. Dakle, apsurdno je davati subvenciju za otvaranje fabrike u Staroj Pazovi, već je treba preusmeriti na Priboj ili Prijepolje, na primer – ističe Zdravković.
