Priboj – portal Priboja na Limu i Polimlja
У часопису „Цариградски гласник“ , броју који је изашао 24. фебруара 1900. године, детаљно је описана прослава Савиндана у Прибоју.
Прослава је организована у школи у школи- капели – метоху манастира Бање .
Испод копије странице из часописа која није најбоље читљива следи препис који покушава да задржи оригиналност чланка .
Vatrogasno vozilo Dobrovoljnog vatrogasnog društva Vodice u Sloveniji, autocisterna FAP iz 1979 godine, ne samo da pleni svojim gospodsko oldtajmerskim izgledom, već je i u top formi, što je potvrđeno i na najnovijem tehničkom pregledu.
Nedavno je učestvovao u izgradnji puta Vodice-Brnik, obezbeđijući dovoljne količine vode za građevinske mašine. Kažu da nije bilo prolaznika ko ji nije zastao da mu se divi.
www.priboj033.com
Na današnji dan 1915. godine u selu Kratovu, Priboj, seoska slava Prokoplje, (Sv. Prokopije, 21. jul po gregorijanskom kalendaru) i seoski vašar naravno. Na maloj zaravni u hladovini četinara u podnožju brda Oštrik, čuje se svirala i igra kolo. Tamo podalje za skromnom sofrom na travi okupile se žene, njih dvadesetak, i nešto žučno diskutuju.
One iz Despića su najupornije,
.. da idemo, šta vam je, samo da zovnemo i Banjanke, Rutošanke i Radoinjke … samo što pre, pre Ilindana, ako ostane po Ilindanu nema od tog ništa.. kazala je Krstina.
Tako su se žene Kratova dogovorile da krenu u posetu svojim muževima.
Krajem jula, ratne1915. godine, tridesetak žena iz Kratova, kreće u posetu svojim muževima, koji su godinu dana pre mobilisani u vojsku i nalaze se na položajima pored reke Drine.
Gledajući ih kako zamiču prema Zlatiboru, Jovanka je tužna, i gorko plače. Ona nije mogla poći da poseti svoga muža Ljuba, jer za tako dalek put trebaju dobri opanci, a njeni su dotrajali i na dugom putu bi se raspali. Gledajući je tako tužnu, njena jetrva Pavlija je razmišljala: „nije prošlo ni petnaest dana kad je došla za našeg Ljuba, a njega digoše u vojsku, šta će sad nesretnica sama“, pa izu svoje opanke koji su bili još dobri i pruži ih Jovanci: „obuj i idi, stići ćeš ti njih, i pozdravi nam puno Ljuba, a ja ću obuti te tvoje“.
Presrećna Jovanka je pohitala, stigla i kao trideset i treća priključila se grupi nadomak reke Uvac. Odmah je, među ženama, prepoznala Krstinu, suprugu Ljubovog rođaka Marka Gudurića. A Uvac nadošao od kiša koje su tih dana padale i odneo drveno brvno preko koga se prelazilo na drugu stranu. Bile su očajne i razočarane.
„Neda nam se … da se vratimo, nema nam druge … neka sila neda … e sanjala sam ja …“ komentarisale su žene. „Šta da se vratimo, nemojte biti lude, šta ste se prepale, zaboravite to što ste sanjale, nego da se izujemo, sukne zavrnemo, i gazimo, ja ću prva ne bojte se“, ljutito im je odgovorila Jovanka i počela da se izuva.
Jedna po jedna sledile su Jovanku, i krenule. Jovanka je uz tiho „pomozi Bože” zakoračila u vodu, “pomozi Bože, pomozi Bože …“ prihvatile su i ostale žene i krenule za njom. Držeci se za ženu do sebe Jovanka je polako ispitujući dubinu vode išla napred. Korak po korak pregazile su reku i nakon dva dana pešačenja preko Zlatibora i Tare stigle na svoje odredište.
Sve su imale sreće, našle su svoje muževe žive i zdrave, ostale dva tri dana pa nazad kući.
Devet meseci kasnije, u dva dana, njih osamnaest se porodilo. Šesnaest dečaka i dve devojčice. Među porodiljama su bile Jovanka i Krstina. Jovanka je rodila sina Sretena a Krstina sina Ratka. Ova deca nikada nisu videla svoje očeve jer su svi ostali na bojištima Velikog rata.
Autor: Slavoljub Gudurić
*Sreten koji se pominje u priči, koga je rodila Jovanka, je prvoborac i Partizan Sreten Gudurić, čije ime nosi pekarska industrija u Užici
www.priboj033.com
U planu je snimanje igranog filma i serije „Toma“, o Tomi Zdravkoviću, a većina kadrova, kako nezvanično saznajemo, biće zabeležena u Priboju. Snimanje bi trebalo da počene u julu.
Snimanje ovog filma je najavljivano i ranije, početkom godine su počele organizacione pripreme, ali je sve odloženo zbog epidemije. Na produkciji filma zajednički rade Dragan Bjelogrlić i Željko Joksimović, film će režirati Zoran Lisinac. Tominog menadžera će najverovatnije igrati Andrija Kuzmanović, a u konkurenciji za ulogu Tome Zdravkovića su Marko Janketić i Goran Bogdan, koji je i prošle godine boravio u Priboju na snimanju filma „Otac“ Srdana Golubovića. Još nije poznato koja će glumica tumačiti lik Tomine velike ljubavi, pevačice Silvane Armenulić.
Film „Otac“, takođ|e većinom sniman u Priboju, postigao je značajan uspeh na ovogodišnjem Berlinskom festivalu.
S.B.
Izvor:Danas
Milovan Radović , Peruanac poreklom iz Priboja rekao je za RTS da je stanovništvo moralo da nauči da živi bez kontakata sa drugim ljudima, zato se čitav društveni život preselio na internet.
Prema njegovim rečima, većina ljudi radi od kuće. „Iako se to u početku činilo nemogućim, za sada uspevamo. Ulice Perua su potpuno prazne“, rekao je Radović.
Vlada Perua je ograničila kretanje po polu, pa ženama je dozvoljeno da izlaze parnim danima, a muškarcima neparnim.
Radović kaže da je tako mnogo lakše uočiti ljude koji ne bi trebalo da budu napolju. Na ulici mogu biti samo oni koji imaju radne dozvole, kao novinari ili oni koji idu kod lekara.
„Da ne bi bilo zloupotreba, uvedeni su parni i neparni dani za muškarce i žene i tako je olakšan rad vojske i policije“, rekao je on.
Nedeljom nikom nije dozvoljeno da izlazi, ne radi ništa, čak ni apoteke. Mere su oštre, ali ako imate opravdan razlog kao što je odlazak u bolnicu, verovatno će vam vojska pomoći da do nje stignete.
Peru beleži manje od 2.300 slučajeva zaraženih, a oprovalo se gotovo 1.000 ljudi.
Radović kaže da zdravstveni sistem nije dobar, a rezultati su dobri jer se reagovalo brzo na pojavu virusa. Prvi smrtni slučaj se dogodio kada je policijski čas uveliko bio na snazi.
Zahvaljujući tome, zdravstveni sistem za sada nije pretrpan kao u Španiji, smatra Radović.
Ne očekuje da će policijski čas biti ukinut tako brzo i smatra da će trajati najmanje još mesec dana – ima oko 70 odsto ljudi koji moraju da idu na posao, da bi preživeli.
„Ako se to desi stvar bi mogla da izmakne kontroli. Ekvador koji je blizu prolazi kroz krizu. Mislim da će ukidanje policijskog časa morati da se odliži“, istakao je on.
U Peruu, gde živi oko 250 Srba druge i treće generacije, nema zaraženih prema njegovim saznanjima.
„Moj brat koji živi u Beogradu je gotovo sa svima u kontaktu. Koliko znam svi su dobro i nadam se da će tako i ostati“, zaključio je Radović.
Izvor: RTS
Ljudi iz jugozapadne Srbije, Sandžaka, Raške oblasti ili kako ko već voli da zove ovaj kraj, nema puno, ali su dobro raspoređeni po svetu. Ova lokalna pošalica postaje sve istinitija, pa tako pored uobičajenih destinacija za rad u inostranstvu, zapadne Evrope, Skandinavije, Amerike, Australije, Rusije, sada sve više zemljaka imamo i u Kini.
Razlog za to je prilično dobra zarada koju u Kini nude za nastavnike engleskog jezika. Dovoljno je solidno znanje, čak i da niste nastavnik po profesiji, tako da tog posla ima najviše. Ima, međutim u Kini i kuvara, prevodilaca, mornara i inženjera, pa i umetnika, iz ovih krajeva. Naš sagovornik je jedan od njih. Zbog delikatne situacije u Kini, izazvane korona virusom, on želi da ostane anoniman. Objašnjava zašto je došao i ostao u Kini.
– Razlozi za odlazak iz Srbije su za većinu naših ovde slični, a za boravak i rad u Kini svako ima svoju priču i nešto drugačije razloge. U Kini sam sa porodicom već više od pet godina. Mi smo ostali jer možemo normalno da živimo od zarade, putujemo i bavimo se stvarima koje volimo. Na neke stvari se nije bilo lako navići. Nije baš dostupna hrana koju smo navikli da jedemo. Zato se snalazimo, sami spremamo, nešto i proizvodimo, ćevape recimo. A recimo ima dobrog piva i veće je od našeg velikog, priča naš sagovornik.
„Nema neke velike panike, ali je strah prisutan i iz dana u dan sve veći. U početku ga nije bilo, malo ljudi je uopšte nosilo maske. Sada su već počele da se prave zalihe hrane u kućama, kupuju maske, deficitarne su. Prijateljica mi kaže da je stigla tranša iz Srbije. Porasle su im cene naglo. U većini gradova ovih dana ništa ne radi, cela Kina je u kući. LJude sede kod kuće i prate šta se dešava“.
On je sa porodicom izašao u jednu pograničnu zemlju, zahvaljujući ranije bukiranim kartama.
„U Kini je sada sezona godišnjih odmora, većina ljudi je izašla u okolne zemlje, zahvaljujući tome što su imali ranije bukirane karte. I mi smo tako pre nekoliko dana izašli. U Laosu smo. Da nismo bukirali ranije karte, verovatno bi ostali. Putovanje koje je trebalo da bude turističko nije baš tako bilo, stresno je, hiljade ljudi pod maskama. Nešto para koje sam uštedeo poneo sam na put, ako budem morao da ostanem duže vreme. Nisu svi koji su izašli poneli ušteđevinu, videćemo kako će se situacija odvijati“.
Disciplinom protiv Korona virusa
Prema njegovim rečima, Kinezi su neverovatno disciplinovani, sistem strog i ulažu veliki napor u zaustavljanje širenja korona virusa.
„Svakodnevno se čujem sa prijateljima iz grada u kome smo bili. Neki od njih danonoćno rade na prevenciji širenja virusa i kako čujem stvari idu na bolje. Ima dosta slučajeva izlečenja. Videćemo šta će biti sad posle perioda inkubacije“, zaključuje naš anonimni sagovornik.
Za njega je to više od hobija, Nermin je zaljubljenik i kolekcionar svih onih patika koje ćete retko videti na ulicama grada. Sakupljanje patika nije samo skup hobi, to je i neopisiva sreća, posebno onda kada dođete do željenog para. Ljubav prema patikama njemu se jednostavno desila, još sredinom devedesetih kada su drugari u komšiluku počeli da skupljaju sličice za „Michael Jordan“ album.
– Osim sličica sa Džordanovim zakucavanjima, morao si i da popuniš i deo sa patikama. Naravno da sam većinu vremena proveo gledajući te iste modele i maštajući o tome kako bi bilo lepo da imam baš taj i taj model nekada, što se kasnije i ostvarilo – objašnjava Nermin Fazlić za Direktno.rs.
Interesovanje prema patikama postalo je intenzivnije nakon što je počeo da trenira košarku kada je nekako bilo obavezno da se ima što bolji par na terenu iza zgrade. Umesto da prati trigonometrijske i inverzne trigonometrijske funkcije na časovima matematike, Nermin je crtao i „dizjanirao“ svoje modele. Danas je okružen patikama, i sam poseduje preko 30 ekskluzivnih parim šta je potrošio više od 3.000 evra, što znači da je mogao i da kupi jedan solidan automobil.
Prvi model patika koji mu se urezao u sećanje bio je model „jordan 12 flu game“, koji je dobio naziv po utakmici Čikaga i Jute u finalu Nba lige 1997. godine, gde je Majkl Džordan pod temperaturom odveo Čikago do pobede. U toj utakmici „Leteći Majk“ nosio je upravo taj model u prepoznatljivoj crno-crvenoj boji, a on je neizmerno srećan jer poseduje reizdanje tog modela iz 2016.godine.
Kolekcionari patika, poznatiji kao sneakerheads, u Beogradu su malobrojni, ali svako od njih nalazi svoj način kako bi stigao do željenog para.
Najuspešniji kolekcionari pre ili kasnije od svoje strasti naprave karijeru, što im omogućava da lakše, jeftinije i brže dolaze do novih limited edition patika kao što je i Nerminu pošlo za rukom.
– Imam sreću pa mi je to posao, i mogu da ih imam po prodajnoj ceni. Ali određeni modeli zbog velike potražnje, a malih količina u prodaji se mogu naći ponekad i po duplo većoj ceni od prodajne. Recimo model „jordan 1 bred“ iz 2016. godine u mojoj veličini se može naći za 475 dolara na sajtu stockx.com – dodaje Nermin.
Da biste došli do nekih online stranica na kojima možete naći raritete, služite se sajtovima Stockx, Ebay, Farfetch, Kickz, Zalando, Overkill… Ali opet, u poslednje vreme Srbija postaje veoma razvijena Sneaker zajednica, tako da u Beogradu postoje radnje poput koje mogu da zadovolje ukus ovih kolekcionara.
Kao što se nekada putovalo u inostranstvo po najbolje farmerke i kožne cipele, ili za najnoviju ploču omiljenog benda, tako je i mladi Nermin sa 17 godina krenuo na svoj prvi put, sa kojim je i počela njegova kolekcionarska strast.
- Sećam se da smo kao tinejdžeri išli iz Priboja (gde sam rođen) u Užice po par „nike air Force mid“ modela, tih sat i po vremena putovanja vozom sa 17 godina je delovalo kao odiseja, danas je to dosta lakše, jer većina radnji ima online službu, tako da iz fotelje možete poručiti svoj omiljeni par.
Strastveni hobi iziskuje dosta novca i vremena, a ono što je obavezno jeste čekanje u redovima, stres i nervoza da li će od tih limitiranih biti baš za njih i njihovom broju.
– Opet ja i moj „luksuz“ posao sa patikama. Nisam stajao u redu, ali nekada imam informacije o modelima koji tek trebaju da se pojave u prodaji, i to za po nekih pola godine unapred, tako da ako saznam da će se neki model pojaviti u prodaji negde u februaru, onda nema tog čekanja u redu koji može da se poredi sa agonijom iščekivanja po pola godine do tog i tog datuma.
Iako ne i njegov najskuplji, Nerminov omiljeni par jeste „jordan 1 bred“ za koje ima posebno mesto na polici. Iščekivao je ovaj par duži vremenski period pa je konačno postao i njihov vlasnik. Ne planira da „uspori“ kada je saklupljanje patika, i dalje mašta o pojedinim retkim modelima za koje je siguran da će jednog dana biti baš njegove.
Na prilično popularnom tviter nalogu „Caesar“, koji prati i objavljuje fotografije i video snimke retkih samohodnih artiljerijskih vojnih vozila i vojnih aviona, nedavno su objavljene fotografije vozila koje je, kako se tvrdi u objavi, nastalo u Fabrici automobila u Priboju.
Nakon nekoliko pojavljivanja u domaćim pesmama i filmovima, došao je red i na prvo inostrano pojavljivanje FAP kamiona, i to, ni manje ni više, već u indijskom filmu „Uri: The Surgical Strike“ iz 2019. godine.
Radnja filma se vrti oko napada na vojnike Indijske armije u okolini grada Uri, u nestabilnom Kašmiru. Film je već zaradio preko 53 miliona američkih dolara, i trenutna prosečna ocena na IMDb-u je 8.6.
Ako vam se gleda ratni akcioni film, a ne izlazi vam se iz kuće, lokal-patriotski zbog FAP kamiona, predlažemo vam ovaj film.
Najpopularnija beloglava supkinja Dobrila, (poznata široj javnosti po letu u Tursku), koju iz Fondacije za zaštitu ptica grabljivica prate pomoću satelitskog odašiljača, nalazi se već nekoliko dana u Bosni i Hercegovini.
Sa Uvca je za nekoliko sati preletela preko Zlatibora, Tare (Zaovine), do blizu Sarajeva, a potom na jug do Foče, gde je provela prvu noć sa druge strane Drine. Sledeću noć je provela u kanjonu Neretve, da bi se zatim prebacila na najveći greben Dinarida kod Bradine. Poslednje dve noći je u blizini Sarajeva.
Izvor podataka : http://vulture.org.rs
U utrci na 402 metra su učestvovali Yugo 55 (55 KS), Zastava 101 (55 KS), VW Buba (34 KS). No, tu su bili i legendarna Zastava 750, Fićo (25 KS) i Fiat 126, čuvena Peglica (26 KS) i Renault 4 TL (34 KS).
Pogledajte trku u videu ispod
Dobrotovori su ljudi golubijeg srca, koji dio sebe i slobodnog vremena daju drugima da bi im uz znak zahvalnosti bio podaren osmjeh, topla ljudska riječ i iskren blagoslov.
I ništa više.
Jedan od takvih je Željko Vidaković iz Štrbaca, harmonikaš po zanimanju, veseljak po opredjeljenju, otac troje djece uspješnih sportista, koji se odlučio da usamljenim staricama i starcima na kućni prag, besplatno, donosi – hljeb naš nasušni.
Svake nedjelje ujutro Vidaković, kad dobije hljeb iz pekare u Priboju, sjeda u auto, i po tačnom rasporedu dolazi pred kuće starih i iznemoglih, koji ga s radošću čekaju da ima isporuči zalihe za nedelju dana
“Počeo sam ovo da radim prije sedam godina i radiću dok ijedan starac ili starica budu živi, ” počinje priču ovaj neobični humanitarac pokazjući pune gajbe najvažnije životne namirnice.
Veli da se odlučio da pomaže jer od Bijelog Brda do Višegrada u selima nema ni jedne prodavnice prehrambenih proizvoda i to u dužini od dvadesetak kilometara.
“Uživam gledajući kako me tačno u određeno vrijeme, s osmjehom i čežnjom, starci čekaju pored puta “da prime svoje sledovanje”. Usput se pomalo ispričamo, oni se izjadaju o svojim načešće penzionerskim brigama a višak hljeba stave u zamrzivač i tako do sledećeg mog dolazska, “objašnjava Vidaković.
Hljebom ali i ostalim potrepštinama Željko opslužuje trenutno oko dvadesetak staraca i starica.
“Da natočim gorivo pomegne mi često arhimandrit manastira Svetog Nikole u Dobrunskoj Rijeci Jovan Gardović koji, je , na svoj način uvijek na usluzi ovoj kategoriji ljudi i žena, ” ističe Vidaković.
Željko se sprijateljio sa svojim starinama, on je prvi koji im u nedeljno jutro zakuca na vrata i pozdravi ih sa “pomozi Bog” ili “dobro jutro”.
Popšto se dobročinstvo dobrim vraća mnogi od njih ga zovu na prvu jutarnju kafu, obaveznu rakijicu “jer valja se za praznik”, a često mu u ruku tutnu ono što imaju u kući – suvu voćku, jabuku zečušu, napolitanku ili jednostavno kocku šećera.
“Oni su ti koji znaju sve o meni, kao i ja o njima, radujuse sa mnom svojim radostima ili tuguju s mojim tugama. Najteže mi je kad jave da neko od njih zauvijek napustio ovaj svijet. Prislužim svijeću u manastiru za pokoj njihove duše i to je sve što za njih još mogu učiniti, ” priča ovaj humanitarac.
Željko hljeb razvozi u sela Vardište, Dobrunska Rijeka, Dobrun i Bosanska Jagodina.
Tog nedeljnog jutra, kad smo zajedno sa Željkom razvozili hljeb obišli smo starca Veljka u Bosanskoj Jagodini, Sava Jovičića u naselju Kolonija u Dobrunu zatim Fatimu Bašić i još neke u tom mjestu, i Ružicu Kuljić u Vardištu kao i starine u Dobrunskoj Rijeci.
” Svi ti divni usamljeni ljudi me blagosiljaju, pozdravljaju moje najmilije, žele mi sve najbolje u životu i to mi je statisfakcija za sve ovo što činim, ” zaključuje priču humanitarac stavljajući dva somuna pod nastrešicu izletišta Čarolija u Vradištu, jer je njegov prijatelj Čedo Jovičić tog jutra prispao.
Željko Vidaković je čovjek koji je prije nekoliko godina pronašao izgubljeni kofer sa više desetina hiljada dolara. I što je za njega normalno, vratio je svaku novčanicu u posednji cent. Nije tražio nagradu.
Kako je Željko Vidaković pronašao je i vratio vlasniku kofer sa preko 100.000 američkih dolara.
Autor video priloga : Mira Andrić Izvor: Radio Slobodna Evropa Izvor: „Višegradske vijesti“ Autor: R. Tasić
