Na današnji dan 1915. godine u selu Kratovu, Priboj, seoska slava Prokoplje, (Sv. Prokopije, 21. jul po gregorijanskom kalendaru) i seoski vašar naravno. Na maloj zaravni u hladovini četinara u podnožju brda Oštrik, čuje se svirala i igra kolo. Tamo podalje za skromnom sofrom na travi okupile se žene, njih dvadesetak, i nešto žučno diskutuju.
One iz Despića su najupornije,
.. da idemo, šta vam je, samo da zovnemo i Banjanke, Rutošanke i Radoinjke … samo što pre, pre Ilindana, ako ostane po Ilindanu nema od tog ništa.. kazala je Krstina.
Tako su se žene Kratova dogovorile da krenu u posetu svojim muževima.
Krajem jula, ratne1915. godine, tridesetak žena iz Kratova, kreće u posetu svojim muževima, koji su godinu dana pre mobilisani u vojsku i nalaze se na položajima pored reke Drine.
Gledajući ih kako zamiču prema Zlatiboru, Jovanka je tužna, i gorko plače. Ona nije mogla poći da poseti svoga muža Ljuba, jer za tako dalek put trebaju dobri opanci, a njeni su dotrajali i na dugom putu bi se raspali. Gledajući je tako tužnu, njena jetrva Pavlija je razmišljala: „nije prošlo ni petnaest dana kad je došla za našeg Ljuba, a njega digoše u vojsku, šta će sad nesretnica sama“, pa izu svoje opanke koji su bili još dobri i pruži ih Jovanci: „obuj i idi, stići ćeš ti njih, i pozdravi nam puno Ljuba, a ja ću obuti te tvoje“.
Presrećna Jovanka je pohitala, stigla i kao trideset i treća priključila se grupi nadomak reke Uvac. Odmah je, među ženama, prepoznala Krstinu, suprugu Ljubovog rođaka Marka Gudurića. A Uvac nadošao od kiša koje su tih dana padale i odneo drveno brvno preko koga se prelazilo na drugu stranu. Bile su očajne i razočarane.
„Neda nam se … da se vratimo, nema nam druge … neka sila neda … e sanjala sam ja …“ komentarisale su žene. „Šta da se vratimo, nemojte biti lude, šta ste se prepale, zaboravite to što ste sanjale, nego da se izujemo, sukne zavrnemo, i gazimo, ja ću prva ne bojte se“, ljutito im je odgovorila Jovanka i počela da se izuva.
Jedna po jedna sledile su Jovanku, i krenule. Jovanka je uz tiho „pomozi Bože” zakoračila u vodu, “pomozi Bože, pomozi Bože …“ prihvatile su i ostale žene i krenule za njom. Držeci se za ženu do sebe Jovanka je polako ispitujući dubinu vode išla napred. Korak po korak pregazile su reku i nakon dva dana pešačenja preko Zlatibora i Tare stigle na svoje odredište.
Sve su imale sreće, našle su svoje muževe žive i zdrave, ostale dva tri dana pa nazad kući.
Devet meseci kasnije, u dva dana, njih osamnaest se porodilo. Šesnaest dečaka i dve devojčice. Među porodiljama su bile Jovanka i Krstina. Jovanka je rodila sina Sretena a Krstina sina Ratka. Ova deca nikada nisu videla svoje očeve jer su svi ostali na bojištima Velikog rata.
Autor: Slavoljub Gudurić
*Sreten koji se pominje u priči, koga je rodila Jovanka, je prvoborac i Partizan Sreten Gudurić, čije ime nosi pekarska industrija u Užici
www.priboj033.com
Ostavite vaš komentar