Deprecated: WP_Dependencies->add_data() је позван са предметом који је застарео почев од издања 6.9.0! IE conditional comments are ignored by all supported browsers. in /home3/pribojze/public_html/wp-includes/functions.php on line 6260
Deprecated: WP_Dependencies->add_data() је позван са предметом који је застарео почев од издања 6.9.0! IE conditional comments are ignored by all supported browsers. in /home3/pribojze/public_html/wp-includes/functions.php on line 6260
Ispod pribojskog sela Kratovo, u živopisnom i uzbudljivom kanjonu Kratovske reke koja se, kilometar nizvodno, kod jezera Potpeć uliva u Lim, nalazi se stena Bjeličkovica i u njoj ozidana trospratna isposnica.
Isposnica je izgrađena u srednjem veku, u prirodnoj pećini u rascepu dva kamena masiva, namenjena je monasima manastira Svetog Nikole, u Pribojskoj Banji,koij su u njoj obitavali još u prednemanjićkom periodu .Na ulazu je ozidana sigom i kamenom, nivoi – spratovi, podeljeni su drvenim konstrukcijama, a na spratovima postoje prozori i ostaci kamina. Isposnica je duboka 22 metra, ulazni zid je visok 9 metara, a svaki sprat je imao oko 18 kvadratnih metara prostora.
Iako je dobro kamuflirana u krajolik, njen spoljni zid se može videti, (kada znate gde da gledate) sa obližnje staze koja vodi kroz kanjon. Pristup isposnici sada je moguć samo uz pomoć alpinističke opreme, a istraživači ostavljaju mogućnost da joj se prilazilo preko neke drvene konstrukcije ili stepenica u kamenu.
„Pustinja“, za monahe podvižnike
Meštani zaseoka Ćirkovići, u blizini čijih domova se nalazi ova isposnica, nazivaju je „Pustinja“. Istim nazivom su vekovima ranije nazivane naseobine monaha podvižnika koji su u osamljivanju i izbegavanju društvenih kontakata videli priliku da se duhovno uzdignu i učvrste u veri.
Isposnica manastira Sveti Nikola na Banji
Vrlo je verovatno da su u ovoj i sličnim isposnicam pisane i prepisivane verske knjige,na šta, upućuju i naučnici Danica i Marko Popović koi su do sada najdetaljnije istaživali ovu isposnicu i osvojim nalazima pisali naučne radove .
U rezimeu jednog svog rada oni navode da je isposnica Bjeličkovica pripadala veoma značajnom manastiru Svetog Nikole, u Pribojskoj Banji koji je u jednom periodu bio episkopsko sedište Dabarske episkopije. O značaju tog episkopskog sedišta govori podatak da se on pominje u Tipiku manastira Studenice, (pisanom početkom XIII veka) kao jedan od šest manastira čije su starešine birale igumana studeničke lavre.Organizacija monaškog života ovog manastira podrazumevala je dakle i keliotski način života, predodređen za odabrane podvižnike i karakterističan za rani srednji vek . Oni zaključuju da je to razlog što kelije manastira Banje prevazilaze regionalni značaj.
Neistražena pustinja Grabovica
Iako najznačajnija, Bjeličkovica nije bila jedina isposnica manastira u Pribojskoj Banji. U pisanim izvorima pominje se i monaška pustinja Grabovica.
„Pisah ovo pisanije na reci Limu, prema hramu svetog i slavnog arhijereja Nikole, zvanom dabar, u Pustinji Grabovici“, napisao je u svom zapisu iz 1535. godine jeromonah Sava, i zamolio čitaoca da mu oprosti greške u pisanju, jer, kako kaže, „beše mesto strpatno,a vreme zimno i mračno“. Isposnica Grabovica nije istražena, ali je locirana na levoj obali Lima u pribojskom selu Dobrilovići , zaseok Grabovica, na litici stene,(vrh se Gradac) kod meštana poznata kao „Stan pećina“.
S.B.
www.priboj033.com
Tekst je nastao u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koga podržava Delegacija Evropske unije u Srbiji, a sprovodi Beogradska otvorena škola i partneri. Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo „Centar podrške za održivi rast i razvoj – HRAST” i ona nužno ne odražava stavove Evropske unije
У часопису „Цариградски гласник“ , броју који је изашао 24. фебруара 1900. године, детаљно је описана прослава Савиндана у Прибоју.
Прослава је организована у школи у школи- капели – метоху манастира Бање . Испод копије странице из часописа која није најбоље читљива следи препис који покушава да задржи оригиналност чланка .
Priboj simpatična i čista varošica . Predsednik opštine Priboj odbija da primi platu. Skoro svaka kuća ima kafanu. Patrijarh dolazi u Priboj da osvešta crkvu za koju su i muslimani dali dobrovoljne priloge. U planu izgradnja hladnjače i silosa.
Sledi prepis članka koji je izašao 9. septembra 1940. godine u časopisu Vreme . Ovaj opis Priboja i njegovih stanovnika, (uz razgovor sa gospodinom Dobrosavom Stevovićem, tadašnjim predsednikom opštine), je tako detaljna i živopisna razglednica , da predstavlja svojevrsan vremeplov u Priboj pre 80 godina, vreme pred Drugi svetski rat . Povod dolaska novinara Ljubomira Ivezića, u „malu varošicu Priboj na Limu“ je izgradnja crkve-spomen kosturnice, koju je sedam dana kasnije osveštao tadašnji patrijarh Gavrilo.
Na današnji dan 1915. godine u selu Kratovu, Priboj, seoska slava Prokoplje, (Sv. Prokopije, 21. jul po gregorijanskom kalendaru) i seoski vašar naravno. Na maloj zaravni u hladovini četinara u podnožju brda Oštrik, čuje se svirala i igra kolo. Tamo podalje za skromnom sofrom na travi okupile se žene, njih dvadesetak, i nešto žučno diskutuju.
One iz Despića su najupornije,
.. da idemo, šta vam je, samo da zovnemo i Banjanke, Rutošanke i Radoinjke … samo što pre, pre Ilindana, ako ostane po Ilindanu nema od tog ništa.. kazala je Krstina.
Tako su se žene Kratova dogovorile da krenu u posetu svojim muževima. Krajem jula, ratne1915. godine, tridesetak žena iz Kratova, kreće u posetu svojim muževima, koji su godinu dana pre mobilisani u vojsku i nalaze se na položajima pored reke Drine.
Gledajući ih kako zamiču prema Zlatiboru, Jovanka je tužna, i gorko plače. Ona nije mogla poći da poseti svoga muža Ljuba, jer za tako dalek put trebaju dobri opanci, a njeni su dotrajali i na dugom putu bi se raspali. Gledajući je tako tužnu, njena jetrva Pavlija je razmišljala: „nije prošlo ni petnaest dana kad je došla za našeg Ljuba, a njega digoše u vojsku, šta će sad nesretnica sama“, pa izu svoje opanke koji su bili još dobri i pruži ih Jovanci: „obuj i idi, stići ćeš ti njih, i pozdravi nam puno Ljuba, a ja ću obuti te tvoje“.
Presrećna Jovanka je pohitala, stigla i kao trideset i treća priključila se grupi nadomak reke Uvac. Odmah je, među ženama, prepoznala Krstinu, suprugu Ljubovog rođaka Marka Gudurića. A Uvac nadošao od kiša koje su tih dana padale i odneo drveno brvno preko koga se prelazilo na drugu stranu. Bile su očajne i razočarane.
„Neda nam se … da se vratimo, nema nam druge … neka sila neda … e sanjala sam ja …“ komentarisale su žene. „Šta da se vratimo, nemojte biti lude, šta ste se prepale, zaboravite to što ste sanjale, nego da se izujemo, sukne zavrnemo, i gazimo, ja ću prva ne bojte se“, ljutito im je odgovorila Jovanka i počela da se izuva.
Jedna po jedna sledile su Jovanku, i krenule. Jovanka je uz tiho „pomozi Bože” zakoračila u vodu, “pomozi Bože, pomozi Bože …“ prihvatile su i ostale žene i krenule za njom. Držeci se za ženu do sebe Jovanka je polako ispitujući dubinu vode išla napred. Korak po korak pregazile su reku i nakon dva dana pešačenja preko Zlatibora i Tare stigle na svoje odredište.
Sve su imale sreće, našle su svoje muževe žive i zdrave, ostale dva tri dana pa nazad kući. Devet meseci kasnije, u dva dana, njih osamnaest se porodilo. Šesnaest dečaka i dve devojčice. Među porodiljama su bile Jovanka i Krstina. Jovanka je rodila sina Sretena a Krstina sina Ratka. Ova deca nikada nisu videla svoje očeve jer su svi ostali na bojištima Velikog rata.
Autor: Slavoljub Gudurić
*Sreten koji se pominje u priči, koga je rodila Jovanka, je prvoborac i Partizan Sreten Gudurić, čije ime nosi pekarska industrija u Užici
Prenosimo putopis pisca Grigorija Božovića iz Pribojske Banje objavljen u Politici, u avgustu 1933. godine.
Kod Priboja na Limu Pribojska Banja bila i za „okolna seljaka“ i za gospodu
Kad čovek dođe danas iz brda na Pribojsku Banju, a zna je iz ranijeg vremena, odista se prijatno iznenadi. Jer je to danas već prilično živa i vesela banja, glavno lečilište kraja i privlačna razonoda čak i za Bosnu. Iako je to banja, kao što rekoh za kraj, za mali svet, za okolna seljaka, ipak sam u njoj sreo gospodu iz Sarajeva i Srbije koja bi po svojim sredstvima i navikama mogla ići u mnogo skuplje i gromkije banje. Divan položaj, lekovitost toplih izvora i počeci uređenja privlače goste, željne planinskih lepota i svežine.
Na Limu, sasvim blizu do Priboja, u nekadašnjem starodrevnom Dabru, na jednoj uzvišenoj i čudesnoj zaravni, nahodi se Manastir Banja, zadužbina Uroša Hrapavoga. Po priči, a vrlo verovatno i po istini, kralj je tu podigao ovaj manastir naročito zbog ovih toplih izvora, koji izbijaju iz krša neposredno iznad manastirskih ograda. Ta umereno topla voda leči kostobolju, malokrvnost i kožne bolesti. Jer ima i joda i gvožđa. Hrapavi kralj možda se tu samo po priči lečio od krasta, ali je nesumnjivo i u stvari ovde našao najugodniju vodu za kupanje iz obične potrebe i uživanja. Imao je on u blizini još dve poznate terme: onu u Milutinovoj Banjsci kod Zvečana i onu u Deževi kod nekadanjega Rasa. Ali su obe te lekovite vode jako tople, te se u njima bez opasnosti ne može ostati više od pola časa. Naprotiv, ova ovde je sasvim umerena (na izvoru 36 stepeni), te se u njoj ugodno moglo ostajati i više kao nekada po rimskim kupalištima.
Nemanjići sa ukusom birali mesta za svoje zadužbine
Rekao sam jednom pre nekoliko godina da su Nemanjići s ukusom izabirali mesta za svoje zadužbine. U ovom pogledu se naročito odlikovao Uroš Hrapavi. Može biti po urođenom ukusu, možda pod uticajem svoje neobično kulturne žene Kraljice Jelene. Drugi su obično tražili pitoma tiha mesta u šumi, na ravni, u zelenilu i zavetrini. Primeri: Žiča i Dečani, Mileševo i Studenica. Kralj Hrapavi, naprotiv, polagao je pažnju prvo na visine, na velike vidike, na dobre izglede. Bilo mu je mnogo stalo do teferiča i kada čovek posmatra mesta njegovih zadužbina ne može da se otme slici kako taj kralj, hrapav i krupan, u ondašnjoj skromnoj i možda gruboj sredini, latinski uživa u predvečernjim lepotama koje je sunčev zalazak raskošno pisao po šumovitim brdima na Limu ili surim krševima dinarskoga krasa, koji se na čudo završuje baš kod Sopoćana. Prostran je i lep vidik i Sopoćana, koji su takođe na uzvišenoj zaravni. Ali je banjski nesravnjiv, te čini da se smelo može ustvrditi da posle Dečana Manastir Banja ima najlepši položaj od svih naših srednjevekovnih manastira.
Nad Limom, u dubokom koritu izdiže se šumovita obala, prošarana livadama i proplancima. Pri vrhu je to ne sasvim odvesno prisoje zasečeno gotovo pravim potezom, te se iza njega načinila ravna terasa, koju sa severa polukružno ograđuju zelena brda sa sitnogoricom. Ta je zaravan taman tolika koliko je mesta potrebno za jedan dobro uređen manastir i letovnik. Izgled prema jugu na brda i dolove ispod romantične župe Babina, koje se protežu onamo daleko do Čemerna iznad Pljevalja. Taj izgled daleko seže i uz Lim i niz njega koliko da bi slika bila punija: od kanjonskih neprekidnih poteza i sve drukčijih i drukčijih brdskih kupa i planinskih povijaraca oko se ne umara ni kad se veoma dugo posmatra. Ne znate kad je taj vidik čudesniji i igriviji: da li u zore, kad sunce počinje da igra sa gotovo svakidanjim lakim maglama limskim, da li kad ono zalazi tamo negde gde Lim svoju brzinu i prkos predaje drugoj plahovitoj reci, ili opet kad celu noć mutna mesečina šeretski, starovlaški, obasjava doline i reku. Takvih mesečnih noći, kroz koje se beli dvokubni manastir kao zaloga nepatvorene lepote, čovek ne može drugde po brdima videti.
Crkva je gotovo na sredini zaravni. Po porti su mnoge lipe i nešto skromnih zgrada za školu i manastirske konake. Iznad ograde je gostionica, nekoliko dobro podignutih drvenih baraka za banjske posetioce i u uglu dva kupatila: staro sa jednim velikim basenom na šljunku i novo sa tri u betonu, sa posebnim potrebnim prostorijama za razdevanje. U starom kupatilu se kupa po grupama i u određene časove i za grupe i za muške i ženske posetioce. Vode ima dosta i ona se pažljivo menja posle svake smene, jer se basen puni do vrha za svega sedam minuta. Druga tri nova basena služe za pojedince, za porodice ili manje grupe bližih poznanika ili prijatelja. Naravno da bi bolje bilo kad bi se kupatilo uredilo, kad bi se ozidale kade, jer bi vode bilo dosta, ali se opet i pod ovakvim pogodbama uprava banje trudi da redom zadovolji i goste i pripazi na čistoću i higijenu.
Teška je i čudna prošlost ovoga manastira.
A teška je i čudna prošlost ovoga manastira. Podigao ga je, kao što se zna, Uroš Hrapavi. Carski kao i Sopoćane. Vizantijsko obličje slično Studenici ili Mileševu, izvodili su dalmatinski neimari. Ko zna koliko je to lepa građevina bila i sa kakvim živopisom, kad se imaju na umu lepote Sopoćana. No pretendent Vladislav Drugi hteo je da se osveti stricu-ktitoru, koji je sedeo na prestolu njegova oca: najmio je bosanskoga vladara, njegovu vojsku, možda Mađare i Tatare, udario na strica i srušio mu manastir. Izgleda do osnova. Jer ga je docnije obnovio Kralj Dečanski sa sinom Dušanom i da je to bila obična obnova, ne bi ovaj kralj na fresci u glavnoj crkvi sebe proglasio za ktitora, držeći sa sinom sliku crkve čija je glavnina i danas. Zatim manastir je ograbio i spalio Sinan-paša, kad i Mileševo. Obnovio ga je tek patrijarh Antonije, poslednik Makarijev, da opet docnije bude rušen i paljen. Šezdesetih godina (prošlog veka) obnovili su ga sa narodom Borisavljevići i ostali prvaci kraja, dokle ga Turci 1875. nisu opet pretvorili u razvaline, da bi se obnovio tek 1900. godine pod starateljstvom arhimandrita Gedeona Marića, koji je, večan mu spomen, vek proveo u obnavljanju starih zadužbina. Ali se ta obnova vodila na brzu ruku i nevično za starine: u crkvi je gotovo sve zamazano i u pod i zidove metnuti mnogi značajni nadgrobni spomenici i drugi zapisi na kamenu. Propao je, verovatno za svagda, čitav jedan i muzej i bezbroj zapisa…
Manastir se trudi da ostane živ i da njegova banja bude od koristi okolini, i dođe do većega značaja no što ga danas ima. Mladi i vredni sveštenik Jevđević čini sve što može. Ali su ti napori uzaludni dok crkva ne raščisti agrarne sukobe i ne obeleži tačno granice potrebne manastiru i banji, jer ovako kako je danas – nezgodno je i za banju i za manastir i za stare čipčije. A posle toga crkva treba da uloži novce iz svojih opštih ušteđevina kao zajam manastiru, da bi se ovde potpuno i savremeno uredila banja, toliko potrebna kraju, a naročito malom svetu i seljaku. Na ovaj način crkva bi povratila značaj i opravdanje manastiru. Pri pametnom uređenju banja bi bila vrlo dohodna, ne bi se izgubio ni dinar, a manastir bi mogao davati ili olakšana lečenja sirotinji i građanskoj i svešteničkoj kao i invalidima uopšte. Tako bi se najzgodine pružio od strane crkve razlog da se na manastire ne viče kao na preživelu ustanovu i da pravoslavac ne bude toliko pohlepan na njene proplanke i gajeve. U takvom slučaju i on bi se, valjda, ubio malo s obrazom…
Pored skromnosti Banja živa i vesela
Inače, pored sve skromnosti, banja je ovoga leta bila vrlo živa i vesela. Manastirska uprava izlazila je malom čoveku i seljaku u susret do krajnjih mogućnosti. Ono skromnih sobica nije zatvarala ni ispred koga, podizala venjake i poljske kuhinjice, stavljala na raspolaganje svu svoju portu i voćnjake za šetnje i dnevni odmor. Opet zakupac banje Rajko Cuca nije žalio truda: on kao i svaki Starovlašanin ponosno gleda na ovu banju i ne misli samo o dinaru kao takvom. Uredio je u gostionici i barakama priličan i snosan hotel, sa skromnim pansionom: za pedeset dinara sve. Dobre jagnjetine, mleka, sira, jaja, piletine. Uslužan i pažljiv. Uredio je sam poštu i stara se za prevoz gostiju do željezničke stanice u Priboju.
Tu se čovek može lepo odmoriti i polečiti ako je slab i umoran.
Srednjovekovna nadgrobna obeležja na teritoriji Srbije, Crne Gore, BiH i Hrvatske nominovana su za Listu svetske baštine. Na grobljima manastira Banje kod Priboja, na kamenim monolitima, ispisana su imena srpske istorije. Polimlje je matična oblast srpske državnosti na kojoj se nalazi oko 70 sakralnih objekata.
Film o Priboju ( Srbija ), opisuje nastanak i razvoj urbanog područja, značajne istorijske momente koji su uticali na razvoj grada, ali i lični stav Damira Didarevića o urbanističkoj šemi i ahitekturi grada.
Ovaj stari film, koji govori o pobratimstvu i suživotu ljudi različitih nacionalnosti u pribojskim selima, od propadanja i zaborava su spasili Derviš Dado Dedović, snimatelj TV Priboj, i Džemail Džele Leđenović iz pribojskog Doma kulture.
„Mi jedni bez drugih ne možemo da preživimo“, govori jedan od aktera filma , otkrivajući tajnu opstanka u ovim surovim predelima i vremenima.Tu jednostavnu istinu zaboravljamo često , smanuti opsenama ratnih huškača i raznih drugih interešdžija .
Kako su jedni druge spasavali od klanja i gladi? Zašto su se bratimli i sestrimli, išli jedni drugima na mobe?
Pogldajte ovaj kratki film snimljen iz 1973. koji govori i o ranijim vremenima, prizovite univerzalne istine.
„Na tromeđi“ kratki dokumentarni film iz februara 1973.- Jugoslavija ; Reditelj Ratomir Ivkovic. Scenario Dusan Neškovic; Produkcija „Dunav fim“.
U protekloj deceniji političari i rukovodioci FAP-a utrkivali su se u najavljivanju spasonosnog rešenja za pribojsku fabriku i izređali su impozantan spisak zemalja iz kojih je trebalo da dođe strateški partner – zainteresovane su (bar navodno) bile firme iz Kine, Turske, Sirije, Ukrajine,Nemačke, Rusije, Italije, Češke, Finske, BiH… Čak i kada su se ponavljale priče stare desetak godina, mediji su s puno entuzijazma prenosili najave dolaska izbavitelja. Tako je, na primer, tadašnji direktor Stojović 2007. godine najavio dolazak Tatre, a o zainteresovanosti češke firme za privatizaciju FAP-a mogli smo da slušamo i od sadašnjeg direktora Vukovića u maju 2016. I kada je postajalo izvesno da od dolaska nekih partnera, kao što je bio slučaj sa finskim SISU-om, nema ništa, političari se nisu predavali. Vučić je, na primer, 17 meseci posle potpisivanja memoranduma o razumevanju i 14 meseci nakon isteka obećanog roka da Finci započnu proizvodnju u Priboju i dalje uporno tvrdio da taj dogovor nije propao, ali i ako je propao, ima još zainterersovanih, pa “ne brinite, Priboj nećemo ostaviti bez FAP-a i posla“.
Fapovi radnici prilikom posete Premijera
Šest meseci kasnije, FAP je bio pred stečajem zbog isteka roka za ukidanje zaštite od poverilaca, niko se više nije sećao obećanja premijera o zadržavanju, makar u dve faze, postojećih 600 radnika, pa čak i zapošljavanju većeg broja. Umesto bučnih promocija strateških partnera, tiho su plasirane informacije da je pripremljen plan reorganizacije, da je dug od osam milijardi dinara pretvoren u državni kapital, da su spremne otpremnine za radnike od 200 evra po godini staža koje će isplatiti država plus 100 evra po godini koje će obezbediti opština.
Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR) postao je nova mantra umesto “strateških partnera”. Zahvaljujući UPPR-u FAP-u su za dva meseca procvetale ruže (figurativno, treba naglasiti, s obzirom na primere iz prošlosti kada su se industrijski giganti u Srbiji bavili poljoprivredom da im hale i placevi na zvrje prazni), bar ako je suditi po prilogu emitovanom ovog vikenda na Radio Beogradu. “FAP je spreman za novi početak”, ima niz “ugovorenih poslova ili poslova koji će uskoro biti ugovoreni”, radiće za Železaru Smederevo, (neimenovanog) Mercedesovog kooperanta, Vojsku Srbije, Vojsku Egipta, “zemlje sa Bliskog Istoka”. U prilogu je podvučena crta – za četiri meseca ugovoreno je 35 miliona evra.
Slušaoci, koji nisu hipnotisani nabrajanjem novih uspeha pribojskog giganta, bili su možda malo zbunjeni izjavom izvršnog direktora Milana Kostića da će biti dobro ako “deo toga (ugovorenih poslova) bude realizovano”, ali im je svaka senka sumnje odstranjena uveravanjem da je FAP već sada sa Unapred pripremljenim planom reorganizacije “na zelenoj grani”.
A “zelena grana” je ono što je normalno za sva (privatna politički neprivilegovana) preduzeća u Srbiji. Naime, izvršni direktor je objasnio da FAP sada ne može da računa na “davanje plata iz ovih ili onih fondova”, na neplaćanje struje i vode, na subvencije, socijalne programe, “to je završena priča”, moraju “da se ugovore poslovi i zaposle ljudi”, “FAP mora da živi od svog rada”.
Od svog rada, međutim, neće moći da živi 600 zaposlenih, ali to neće biti problem jer je dobrovoljno otišlo njih 90 odsto i “biće mesta samo za radnike neophodne u proizvodnji”. Ali, evo novog preokreta, u proizvodnji neće biti dovoljno samo tih 50 koji nisu želeli otpremnine . Sa “povećanjem obima posla u najavi”, biće potrebno “najmanje 100 na ovih 50 koje imamo”, kaže izvršni direktor, pa će do kraja godine biti uposleno 150, a “sa razvojem poslova” doći će se do 250, koliko predviđa – magična reč – UPPR.
Ukratko: otpremnine će, bar kako prenose mediji, dobiti 550 od oko 600 zaposlenih. Ostaće ih 50, a onda će biti zaposleno novih 100 do kraja godine i još 100 čim se”razviju poslovi”.
Ne treba biti stručnjak za unapred pripremljen program reorganizacije (koji se inače ne može naći ni na sajtu FAP-a niti na sajtu Ministarstva privrede, pa se uzdamo u ono što nam prepričaju) da bi se preispitala logika da se isplate milioni za otpremnine, a onda ti isti (ili neki drugi) radnici zaposle.
Doprinos za otpremnine treba da da i opština isplatom 100 evra po godini staža. Problem je što nema propisa po kome opština isplaćuje otpremnine radnicima, pa je novo dosipanje države u socijalni program (ono na šta FAP više ne može da računa, prema rečima izvršnog direktora) elegantno rešeno tako što će opština kupiti pogon montaže, a otpremnine će isplatiti sam FAP. Koji će potom ugovorene poslove realizovati u opštinskom pogonu.
I sve to vreme Vlada Srbije, saznali smo iz pomenutog priloga na Radio Beogradu, i dalje bdi nad FAP-om, traži strateškog partnera, ali se o tome javno ne izjašnjava.
A gde su avioni, obećani, ako ne radnicima FAP-a, ono bar čitaocima Peščanika, u naslovu ovog teksta? Proletos, dok su pretili štrajkovi i kad je u medijima i među radnicima po svaku cenu trebalo očuvati uverenje da je FAP firma koja će opstati i ima niz ugovorenih poslova, mogli smo da pročitamo na sajtu Aerodroma Nikola Tesla da je razgovarano o nabavci FAP-ovih kamiona za čišćenje snega. I ne samo to, već da će beogradski aerodrom povezati FAP sa specijalizovanim svetskim proizvođačima zimske opreme za aerodrome. Odatle je korak do povezivanja sa proizviđačima aviona.
Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.
