Прибој – Зијад Фазлић (66) из села Миоче код Прибоја је пуних 40 година провео живећи и радећи у католичком манастиру Гобелсбург у Аустрији, где је готово четири деценије био водећи стручњак у производњи надалеко чувених вина, у првом реду чувеног „Грине ветрина“, која се извозе само за монденску елиту у Америци, Аустралији, Енглеској и Канади. О каквим висококвалитетним винима се ради, а чију производњу је водио наш човек, говори и податак да флаша од само 0,75 литара кошта преко 30 евра.

„Био сам професионални возач у једној аустријској фирми, возио сам камионом производе из те земље искључиво за Индију, Пакистан и Авганистан. Остао сам после неколико година рада без посла, а онда ми је понуђен посао у католичком манастиру Гобелсбург у Доњој Аустрији, недалеко од Кремса, 60 километара од Беча, где имам кућу у којој живи моја породица. Прихватио сам, обучен да радим и водим послове почев од наводњавања и узгоја винограда, бербе, преко пресовања грожђа и специјализоване производње вина у винарији манастира Гобелсбург. Сву ту традиционалну производњу са много тајни, која се не мења од  далеке 1725. године, до најситнијих детаља проверавају у савременој лабораторији“, прича Зијад.

Он каже да се у овој винарији производи на стотине тона најквалитетнијих аустријских вина. А када се вино од годишње бербе произведе, следи посебна церемонија, нико га не сме пробати и наздрављати док се оно званично не освешта од стране католичких свештеника и та се традиција изузетно поштује, истиче Зијад.

Он је испричао да је као човек који држи до своје исламске вероисповести, живео деценијама у католичком манастиру Гобелсбург, ту се хранио и никада није имао проблема што он сам није католик.

„У манастиру су се са великим поштовањем односили према мојој вероисповести, добијао сам увек посебну храну прилагођену мојој исламској вери и никада ме ничим нису повредили. Са католичким свештеницима сам одлично сарађивао, било је самном и Срба из Србије, православних хришћана и честитих људи и верника, који су ту радили и данас тамо раде, једноставно, ту се гледало само какав је ко човек и радник, вероисповест није била уопште важна“, додаје он.

Зијад напомиње да су имали једину обавезу да чувају тајну производње старих аустријских вина, на то су их свештеници обавезали као одговорне и верујуће људе, а овај Прибојац је никоме није открио. Истина, каже да у селу Миоче, где такође има кућу и проводи своје пензионерске дане, за своју душу понекад пече ракију „Шљивку“, а уз тајне у печењу ракије које знају наши људи у Србији, он примењује и сазнања која је научио у производњи старих вина у Аустрији.

Неколико пута годишње оде у Аустрију, обавезно обиђе винарију у Гобелсбургу, а како рече недавно су му тамо дословце казали: Зијаде, без обзира што си у пензији, ако икада пожелиш да поново радиш у овој земљи, без много размишљања дођи код нас, имамо за тебе посла у производњи вина.

Фазлић је остао велики пријатељ са људима из манастира, који су му после 40 година рада и живота у овом верском објекту, поклонили златан сат са посветом и мноштво других дарова. Ипак, жеља за родним крајем и одлука да остатак живота проведе у свом завичају је била јача и он се вратио у своје село Миоче код Прибоја, где каже „да ипак дише пуним плућима и где му је најлепше, уз своје пријатеље и наше људе“.

„Ја само ценим људе по том колико су они вредни и поштени, а не које су вере и како се они зову. Овде у Миочу, са мојим пријатељима и комшијама Србима и Бошњацима заједнички прослављамо и православни и католички Божић, али и Бајрам, а иако овде нема ниједан католик, ми то заједнички наздравимо и обележимо у знак подршке нашим пријатељима католицима“, каже уз осмех необичан човек Зијад Фазлић.

Глас западне Србије