Srednjovekovna nadgrobna obeležja na teritoriji Srbije, Crne Gore, BiH i Hrvatske nominovana su za Listu svetske baštine. Na grobljima manastira Banje kod Priboja, na kamenim monolitima, ispisana su imena srpske istorije. Polimlje je matična oblast srpske državnosti na kojoj se nalazi oko 70 sakralnih objekata.
Članovi dinastije Nemanjić tu su podizali zadužbine, svako od njih je upravljao po jednom župom, a Mileševo je grobno mesto arhiepiskopa Save Nemanjića. U izdanju Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture nedavno je objavljena knjiga „Pribojsko mramorjeˮ arheologa Marine Bunardžić.
Marina Bunardžić, arheolog
Autorka preispituje i ustaljene teorije o monumentalnim spomenicima, o čemu smo razgovarali za Internet portal RTS-a.
Zbog čega ste se u naslovu opredelili za reč mramor, mramorje?
‒ Nazivi mramor, kam, biljeg koristili su se tokom srednjeg veka za nadgrobno obeležje. Ljudi koji su živeli na teritoriji srednjovekovne župe Dabar, a to je sada Donje Polimlje, nisu znali za termin stećak. On jeste prihvaćen u stručnim i naučnim krugovima, ali mi se čini da je pomalo nametnut. U svakom slučaju, nije u duhu našeg jezika, a meni lično je rogobatan. Mramorje, međutim, odzvanja, budi pažnju, zvuči…
Koji su prvi istorijski zapisi o pribojskim nadgrobnim spomenicima?
Mramor sa Crkvina
‒ Benedikt Kuripešić koji je, u svojstvu prevodioca pri poslanstvu austrijskog cara, putovao iz Beča u Istanbul, prvi je zapisao svoje utiske. On je 1530. godine, u sutonu srednjeg veka, kada je već prestajala praksa njihove upotrebe, zabeležio da je reč o kamenim obeležjima sa istesanim krstovima na kojima je tekst ispisan „na srpskom jeziku i srpskim slovima“. Kada je Kuripešićev putopis preveden na srpski jezik, upotrebljen je termin stećci, međutim, u originalu napisanom na nemačkom jeziku, tog termina ‒ nema. Druga, vladajuća teza o njihovom bogumilskom karakteru, povezuje se sa imenom Artura Evansa. U vreme ustanka 1875. godine, dvadesetčetvorogodišnji Evans putovao je u Bosnu. Tada je zapisao da bi kamena obeležja koja je zapazio mogla biti bogumilski nadgrobni spomenici. Kasnije, Evans je postao arheolog svetskog glasa, što je znatno doprinelo da se njegova pretpostavka ukoreni u evropsku i južnoslovensku istoriografiju.
Kako izgleda pribojsko mramorje? Zašto je ono toliko važno za srpsku istoriju?
Mramor monaha Ignjatija, manastir Sv. Nikola Dabarski
‒ Pribojsko mramorje je čistih formi, blago uglačano, svedenih ukrasa, ponekad sa natpisima. Odaje meru i lepotu koja nije folklorna, već više hrišćanska, duhovna. Pored jednostavnih ploča, ima dosta monumentalnih kamenova. Kada stojite pored takvih obeležja, njihova prirodna lepota i mera u svemu bude uzvišenu i čistu emociju. Mramorje je i priča o velikim velmožama Vojinovićima, poslednjoj moćnoj vlasteli odanoj celini tadašnje nemanjićke države. Ono je kamena knjiga predaka, u punom značenju te reči.
Bavite ste topografijom Polimlja, istražujete dabarske manastire Sv. Nikole i Sv. Georgija. Kako se meštani odnose prema tim nalazištima i spomenicima kulture?
‒ Za narod Polimlja, to su velike duhovne svetinje i sastavni deo svakodnevnog života. U pitanju su, u pravom smislu reči ‒ narodni manastiri, otvoreni u svakom trenutku, ne samo za vernike već za svakoga ko poželi da uđe u njihovu portu, prošeta, sedne. Tople mineralne vode protiču kroz manastir Sv. Nikole, tako da ljudi sede duž jaza, sa nogama u vodi, odmaraju se. Đaci posle škole u prelepoj porti čekaju autobus, nisu na ulici. Ima mnogo turista, u crkvi je izuzetno vredna riznica. U tople manastirske bazene vikendom dolaze porodice iz obližnjeg Prijepolja, Nove Varoši i Novog Pazara.
Veliki narodni sabor koji se održava 2. avgusta, na dan Svetog Ilije, okupi čitavo Polimlje ‒ o njemu je pisao još ruski konzul Giljferding u 19. veku. Na Đurđic, 16. novembra, stanovnici planinskih sela spuštaju se u manastir Sv. Georgija da bi se, posle letnjih radova, ponovo sreli i razgovarali. Bošnjaci iz Priboja, Kalafata, Čitluka takođe veoma vode računa o pribojskim manastirima, zato što se tamo živi sa komšijama, a ne pored njih.
Marina Bunardžić je arheolog savetnik u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, autor brojnih stručnih tekstova iz oblasti nacionalne arheologije i rukovodilac arheoloških istraživanja na spomenicima Polimlja i na tvrđavi Golubac.
IZVOR:RTS AUTOR:MIRJANA BJELOGRLIĆ
Ostavite vaš komentar