Валентина С. Топаловић рођена 28. јула 1990. године. Студира грчки језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Објавила је прву њигу поезије под насловом ”Соха небеска” 2013. године.
ТУ ОДАКЛЕ САМ
Ту одакле сам
Људи гутају слова
То их чини грубим
Као да сакате мисао
Осећам брујање магнетофона
У грудима
Небески водичи најављују
“Са ваше леве стране…”
Са моје леве
Са моје десне стране
Два су брда
Између једва град
Река, пут и шине
Зар је то мапа
Црквена звона и телали
И та ћудљива река
Отровно запењена
Ту одакле сам
Није да смо сложни
Него доста језик гриземо
И био би, можда, мир
Да није хистерија
Звечање прозора
Писак локомотиве под капком
Кроз моју крв тутње само возови
Кондуктери подмитљиво
Продају изгубљене речи.
В.С. Т.
ИЗГОВОР ИЛИ -Она је само корачала док-
…град је промицао њом својим олињалим стубовима, пијаним раскрсницама, очајан и истрошен, до руба напуњен изгубљеним и протраћеним сновима. Низала је на трепавице станице и лица ужурбана, застала, залутала, безизразна, лица крвна зрнца запуштеног града.
Секла је погледом и сврставала у две оделите целине старе од грађевина- придошлица. Нове су личиле на меснате и окамењене туморе ситних, дрхтавих страћара, помисли са језом увлачећи главу пуну коврџа у плетени оковратник.
Можда би требало засејати у корак неке нежније мисли кад идеш у сусрет човеку ког волиш, помисли самопрекорно. Нареди себи срећу и прозрачност, бар привремено.
Али, он је већ чекао, као апостроф на вечер, зарастао, горко заљубљен у цигару из које исисава последњи прамен утехе. Није у њему било светла, завесе су биле намакнуте дубоко, до самог руба душе. Она угаси тихо неки у грлу залутали зрак и рече
……дете је бацило петарду пси су урликали нисмо знали да ли је рат или сан нисмо спавали били смо збуњени и усамљени били смо очајни нисмо знали постоји ли јутро или ћемо вечито тако па у свећу гледали као у рањено сунце наопако све са нама заспали само да побегнемо па се тргли загрцнути даном онда навукли капу преко очију и пошли зато каснили зато си чекао …….