Божић чека на коленима, сама и у тешкој оскудици

Док сви славимо новогодишњe празникe и радујемо се доласку Божића, 80-годишња Јулка Бандовић из села Плема, које лежи на самој граници

Србије и БиХ, а административно припада босанској општини Рудо, живи потпуно сама у недођији, у условима недостојним човека. У трошној кућици која само што се није срушила, у којој је само ручно склепан кревет од дасака и мали шпорет „фијакер“, без воде, без пода, ова несрећна жена због парализе од своје пете године пуже  на рукама и коленима, као беба од неколико месеци.

Живи од нередовне новчане помоћи од општине Рудо у месечном износу од 100 евра, више гладна него сита, без адекватних лекова, од помоћи комшија, рођака. Никада није имала личну карту, и никада није била на гласању. Када су је морали повести у болницу на лечење, комшија Станимир Пантовић и његова супруга Рада, који јој свакодневно помажу, стали су пред зградом општине у Рудо, да би од општинског руководства измолили да јој издају здравствену књижицу, коју никада није ни имала.

„Од руку сам ноге направила, од своје пете године када је парализа учинила своје, погрбила сам се, осуђена сам да до краја живота пужем као беба. Не могу да исправим ноге у коленима, па ходам четвороношке, скоро на рукама. Колена су ми подерана као стара храстова кора, а неки добри људи су ми, још кад сам била девојка, да не дерем и крвавим дланове, направили дрвене нануле које стављам на руке и тако ходам“, јада нам се старица, јецајући због несносних болова у леђима.

Вели нам, са пуно горчине у гласу, „да инсан за живота подере бар педесетак пари опанака и ципела, а она само једне нануле носи још од девојачких дана“.Рекла сам да ми ове нануле ставе поред мене у сандук кад преселим на онај свет, каже ова још увек разборита старица. Прича нам да су јој браћа Витомир, Радомир и Милан погинули у Другом светском рату, није их запамтила, пре четири деценије мајка је заувек оставила, а снајка је „својим путем отишла“, па Јулка већ педесет година живи у овој планинској недођији као вук самотњак.

„Болесна сам, стара и нејака, ни безвезног боба не вредим. А била сам некада једра и млада, жељна живота. Са момцима сам на сијела,свадбе и испраћаје ишла, умела сам и запевати са њима, јечала је песма у две државе, и у Босни и Србији кад би се моје грло распевало“, прича са сетом Јулка. Момци су је да се не би мучила ходајући четвороношке, носили до суседног села Штрпци, а то је најдаље место које је у животу упознала, изузимајући недавно боравак у болници у Фочи. А њене комшије и рођаци нам причају да је Јулка била вредна, чак је имала и свој врт поред трошне куће, у коме је гајила поврће, сама је цепала и дрва, а воду са извора пар стотина метара од куће доносила је у кантици коју је држала у зубима док је ходала четвороношке.

Старица Јулка Бандовић се целог живота борила да преживи. Била је задовољна ако има парче хлеба. Осуђена на вечиту самоћу и ограничен простор, вели „да туђа рука свраб не чеше“ и „тешко лонцу чекајући из села зачин“. Прича да ујутро попије две кафе и поједе четири кекса, за ручак парче хлеба, углавном за јело нема ништа друго, а увече поједе неколико „смокија“. „Од тога ти ја живим“, јада нам се Јулка.

Комшија Станимир Пантовић нам је изјавио да је било пуно дана кад Јулка није заиста имала шта да поједе, али то није говорила никоме. Када смо је посетили у предвечерје новогодишње ноћи, није имала „ни прашке брашна, ни кафе“, а признала нам је да три месеца поручује у Рудо да јој пошаљу прашак да би се опрала. „Комшије помажу, али и они имају своје бриге и проблеме“,наводи Јулка.

Старица живи у оронулом собичку, у трошној изби, а чим ватра престане да пламти у малом шпорету у кући је хладно, како каже, као у ледници.Примећујемо да је у Јулкиној соби „чисто као суза“, на зиду икона Светог Ђорђа. „Пред Божић у овој самоћи запалим свећу, прекрстим се и помолим Богу. Ујутро ми дође положајник, ако имам ракије частим га, углавном је немам, али шта ћу. Донесу комшије парче печенице да се омрсим“, исповеда нам се Јулка. Старица нам вели „да не зна ни ко је председник државе у којој живи“, знала је за Тита и признаје да је у његово време примала обиље помоћи и да је солидно живела. Каже „да не зна у паре“, кад прими помоћ комшија Станимир јој купи шта треба.

У њену лимом покривену кућицу улази се тек када се добро сагнете, а одмах у очи падају расклиматана врата са прастарим квакама, а кроз прозоре којибуквално висе, увлачи се северац у собу и њене старачке кости. Јулка Бандовић административно не постоји, никада није имала личну карту, нема пензију. „Имам само комшије, Станимира и Раду Пантовић, она ми умеси хлеб ако имам брашна, донесе колут пите“, истиче она и додаје да јој од 25. октобра 2009. године нико из општине Рудо нико није помогао, а, како наглашава, у ово место стизала су и по три камиона помоћи, али су њу заборавили.

Тако Јулка Бандовић дочекује и овај Божић, у оскудици и великој немаштини. „Сви су ме заборавили, а ваљда ће и мене Бог призвати себи“, рече нам, онако резигнирано, када смо је остављали крећући се сеоским путем око шесткилометара до асфалтног пута, по дубоком, у крају где је и Бог рекао лаку ноћ.

Извор: Глас западне Србије