Прибој – Жељко Видаковић (44) из приградског насеља Увац у Прибоју, познат је не само у овом граду, него и шире као човек кога сви једноставно зову – „Жељко поштењачина“! Овај човек постао је невероватан баш због свог поштења. Изгубљене торбе, новчаници, хрпе новца и други важни лични документи просто му се врзмају око ногу и руку. Он их налази врло често и поштено и уредно уручују немарним власницима.
Звучи заиста невероватно – недавно је Жељко пронашао торбу једног Американца, пуну америчких зелених новчаница. Жељко ради као возач у приватној пекари и једног јутра, недавно, развозећи хлеб, на једној оштријој кривини на путу од Прибоја ка Вишеграду, на сред коловоза, угледао је лепу, осредње величине, путну торбу. Онако махинално је стао, погледао около где није било тога раног јутра никога, схватио је да је торба испала из неког аутомобила, Жељко је лаконски торбу убацио у свој пекарски аутомобил и наставио свој посао. Када се вратио кући, отворио торбу, у њој је уз скупоцену гардеробу, „Арманијево“ одело и неколико прелепих, модерних кошуља, било равно – 138.000 америчких долара. Било је у торби и пар докумената на којима је пронашао име човека, Американца пореклом са наших простора и нечији телефонски број у Новом Саду.
– Звао сам овај телефонски број у Новом Саду и врло брзо ступио у контакт са власником изгубљене торбе. Био је то извесни Радован Ковачевић, држављанин САД, који се по повратку из Новог Сада, налазио у Требињу. Рекао сам човеку да је његова изгубљена торба код мене на Увцу код Прибоја и да може доћи да је узме. И после само неколико сати, истог дана када је и изгубио торбу, Американац је закуцао на врата Жељка Видаковића у прибојском насељу Увац. Угостио сам човека, изнео пред њега пун сто јела и пића, онако како ми то само знамо да угостимо незнанца. Американац је брзо избројао новац, није му фалило ни цента, много му се журило, само је мојој деци, ћерки и сину поклонио 150 долара, и уз обично „Тенкс, вери гут Сербиа“, отишао и не рекавши ни оно наше „хвала“, прича Жељко. Каже да није ни тражио никакву награду, није је ни добио од Американца, који је пресрећан одјурио, а Жељку се више никада није јавио.
Жељко је ових дана у Прибоју пронашао и новчаник једног нашег гастарбајтера, новчаник „поднадуо“ са 10.000 еура. После само пар сати распитивања и захваљујући документима човека и његовог аутомобила, Жељко је пронашао човека и – вратио му новчаник. Пресрећан човек, „наше горе лист“, понудио је Жељку пиће и – отишао без захвалности, а награду поштеном налазачу Жељку Видаковићу није ни поменуо.
– Некако ми се хоће да проналазим изгубљене новчанике, документа и друге ствари. Задњих дана сам пронашао и два „сиротињска“ новчаника, у једном је било 100 конвертибилних босанских марака, у другом само хиљаду динара. Наравно, однео сам их људима на врата и баш у оба случаја људи ми нису дали да одем док ме нису угостили „по нашки“ и понудили новчану награду, коју сам одбио. И да су ми онај Американац и овај гастарбајтер понудили новчану награду, иако једва преживљавам са четворочланом породицом, не бих узео награду, довољно ми је оно људско „хвала“, које је, нажалост, изостало у ова два случаја, вели помало разочарано поштењачина Жељко.
Жељко нам је испричао да има сина Далибора (14) и ћерку Елену (11), вели да си то његови – шампиони, и да он и његова супруга живе само за њих!
– Једанаестогодишња ћерка Елена је ових дана освојила златну медаљу у каратеу на јубиларним 50. Међународним играма у Пријепољу, а 14-годишњи син Далибор, као изузетан кошаркашки таленат одведен је у Италију. Деца ми уче основну школу овде на Увцу, школа административно којих десетак метара је у Босни, иако Жељкова четворочлана породица има држављанство Србије. У Прибоју у Србији, су ми брже-боље још пре 8. година ускратили дечји додатак, јер, ето, деца похађају школу у Босни. Та школа ми је поред куће, ту је међудржавна граница Србије и БиХ, а школа у Прибоју ми је далеко око три километра. Деца освајају медаље за Прибој, држављани су Србије, али им је ускраћен дечји додатак који би им пуно значио јер Жељкова породица живи прескромно, пожалио нам се овај невероватан човек познат по свом поштењу.
А на крају, када смо Жељка Видаковића питали да ли би опет када би нашао торбу пуну долара поступио исто и брже-боље је вратио власнику, одречно нам је рекао – Опет бих учинио исто, јер то није мој новац, нисам га ја зарадио!
Такав је поштењачина Жељко Видаковић са Увца код Прибоја, поштен и недвосмислен, упркос што су му многи суграђани у Прибоју рекли у брк – „Ја, будале, наћи толике паре на овом времену и не узети их за себе“! Али, један је поштењачина Жељкo!
Ostavite vaš komentar