Priboj

Lazar Janović, dvadesetdvogodišnji Pribojac, osvojio je prvu nagradu na prestižnom književnom konkursu „Dositejevo zlatno pero“ koji organizuje Zadužbina „Dositej Obradović“, uz podršku Sekretarijata za kulturu Grada Beograda. On je ovu nagradu osvojio za kratku priču “Provincijski mir”.
„Proza Lazara Janovića je između priče i ogleda o smislu života u modernim vremenima interneta, tableta, mobilnih telefona. Ona nas, čitaoce, i mlade generacije, poziva da sačuvamo lični, „duševni“, „sopstveni mir“ iznad modernih otuđenja. Pisana dobrim jezikom, jednostavna, jasna, ova proza prepoznaje iskušenja modernog čoveka i poziva ga da ostane svoj, u duhu nekih od poruka Dositeja Obradovića“ navodi se u saopštenju žirija.

Ovo Lazaru nije prva nagrada ovakve vrste. Dobitnik je prve nagrade na konkursu Zadužbine „Dositej Obradović“ za 2013. godinu. Dobitnik je druge nagrade na konkursu Misije OEBS-a za Srbiju „Suživot je prirodna stvar“. Dobitnik je treće nagrade na konkursu Društva srbije za borbu protiv raka i većeg broja drugih književnih i poetskih nagrada.

Lazar je za naš portal rekao da mu je kao mladom piscu izuzetno drago što je dobio ovu nagradu: „Drago mi je sto je ova nagrada pripala baš meni jer na njoj učestvuju i vec afirmisani pisci. Priboj i ljudi u njemu su bili i ostali inspiracija za sve što radim i pišem.

Ova prestižna književna nagrada biće uručena naredne nedelje u Skupštini grada Beograda u okviru manifestacije „Dani evropske baštine“.

[blockquote style=“1“]Провинцијски мир

Лежећи у котлини, на обронцима планина, које се у овом брдовитом и кршевитом крају надовезују једна на другу без икакве јасне границе где почиње један планински венац а други се завршава, мали, убоги и сиромашни градић се будио полагано и тихо, чекајући да га обасја бела светлост дана. Сумаглица и дим, који се скупљају дуж лимске котлине киломтрима удељеним од града, лагано се крећу низводно, шетајући, час на леву, час на десну страну реке, остављајући праменове тајанстевене магле која би негде пред зору исчезавала и нестајала сама од себе. Идући низводно, непосредно уз речну обалy могао је се видети венац воћњака и родних њива које је Лим сачувао од честих суша. Само неколико метара изнад обале почињао би неки од многобројних узвишења и планинских венаца где доминира камењар и где расте само трн који са годинама прави шикару, чинећи такве пределе неприступачним и за пролаз животињама а камоли људима.

На периферији града, у непосредној близини барске пруге, где возови миле несигурно и споро, због старости шина и отрулости прагова и где се деца свакодневно играју и чекају сваки воз са нестрпљењем да би се тркали са њим и скоро увек га побеђивали у тој неправедној трци од око стотинак метара, била је кућа старог професора Петра, кога су сви из милоште звали Профа.

Петар је био професор књижевности у градској гимазији, пред пензијом, до које му је фалило мало, или како је он то знао да каже да и сам не зна колико му треба и да сваким новим даном му треба све више уместо све мање, јер се закон о пензији свакодневно пооштрава. Профа Петар је био самац, пореклом из Рудог где је његов отац био отправник возова на ускоколосечној прузи која је некада преко Прибоја, Увца, Миоча, Рудог, Мрсова, Сетихова, Долова, Стрмца, Моста на Дрини ишла до Међеђе а након тога за Сарајево. Кућа у којој је као дечак одрастао била је смештена, такође, у лимској долини код Рудог која је још плоднија, равнија и за око лепша од оне где је сада живео. Профа је често знао да каже да су Лим и возови његова судбина од које он, ма где ишао, није могао побећи . Лим и возови су остали његова вечита инспирација за све књиге које је за живота написао а било их је много, само што у овој мирној, тихој и сиромашној средини мало ко мари за књигама и издаваштвом већ жуди за пуким опстанком.

Профа је свакодневно устајао у 05:00h јер би тада брзи воз за Бар пролазио крај његове куће чији су се стари већ дотрајали црепови тресли а неретко и спадали један по један. Тада би излазио испред куће и, попут свог оца, дочекивао и испраћао композицију воза а машиновође, које су га све познавале, поздрављале га громогласном сиреном. Често је знао рећи да по возу који пролази крај његове куће и сам види колико пруга и друштво заједно иду уназад. „Воз је некада увек био тачно у 05:00 h испред моје куће, касније је почео каснити 5, па 10 па 15 минута а данас сам срећан ако кашњење буде и цео сат“. Након тога би, на старом и отрулом шпорету на драва у који се ватра ложи преко целе године, и лети и зими, и који је ручно правио чувени градски лимар Миле,приставио у старом турском филџану кафу. Док би чекао да вода на тек заложеном шпорету проври попио би пар чашица ракије у којој се налазио корен линцуре. Прво би мало ракије протрљао кроз руке и намазао се по лицу, уместо умивања. Након прве чашице, коју је пио уместо лекова, само би се мало намрштио и стресао главом, након друге би само зажмурио, трећа је већ ишла сама и лагано и глатко клизила низ грло а после треће више није ни рачунао која је. Када би видео у једном транутку да се флаша ближи крају само би промрмљао: „ Е мој мајстор Миле, колико ти је дебео лим на шпорету, ова кафа никад да проври“.

После својих самачких јутарњих ритуала, којих се строго и војнички придржавао, Профа би кретао у подуге јутарње шетње ка околним брдима, без јасне идеје о правцу и циљу. На тим малим и уским, често безименим стазама, уклесаним у стеновите и стрме нагибе испод чијих литице се налазио дубоки и зелени Лим, које су са околних планина водиле ка центру града, сретали су се људи мрка погледа, тврда лица, измучени тешким сеоским животом, кршевитом земљом и дивљом климом. Ретко ко од њих би се поздравио са вама иако се сви, мање или више, познају, не што не жели, већ што су својим мислима далеко негде, крећући се стазом чији сваки педаљ знају напамет, пролазећи свакодневно њоме идући за стоком или послом у град. Након дужег пењања тим стазама стизао би до једног великог и истакнутог камена који је пролазницима уских стаза давао мало ширине да седну, спусте торбе и одморе руке, да се наслоне на њега и оним кривим и измученим сељачким рукама, пуних жуљева, савију и испале цигару или из џепа изваде малу пљоску домаће мученице и оквасе суво грло, без обзира да ли се ради о женама или мушкарцима а након тога наставе сви својим путевима који ће се једног дана, неминовно, сви спојити у једаној тачки.

Би то почетак лета и време да се у школи своде рачуни школске године и закључују оцене. Чим се појави у школи, тог топлог јунског дана, директор школе позва Профу у своји канцеларију и саопшти му да обрати пажњу на једног ученика који има слабу оцену код њега јер не би требало да баш он иде на поправни испит а приде он је и син једног општинског функционера. Профа се само иронично насмеши и климну главом а онда без речи напусти канцеларију.

Профа по добром старом обичају још једном преиспита закључне оцене, било је ту и допитивања али на крају сведени рачун би поштен и чист.

На седници наставничког већа, разредни старешина замоли професора Петра, ако је могуће, да заједно погледају и помогну двојици ученика који само из књижевности имају лошу оцену и тиме им омогуће да матурирају са својом генерацијом.

„Ма како Ви њих оценили, ова деца ће одрастати у времену информатике, математике, физике, електронике, зар не професоре?“- рече разредни старешина.

„Ту се, нажалост, морам сложити са Вама колега. Одрастати у таквом времену хоће, али како ће одрастати, то се многи од Вас младих професора не пита. Ја ћу Вам рећи. Одрастају и одрастаће бедно, са мобилним телефонима и таблетима у рукама због којих имају неправилно држање, седеће по цео дан испред рачунара и телевизора од којих ће покварити сопствени вид, живеће у неком виртуелном свету друштвених мрежа и игрица. Живеће у великим и прљавим градивима са ужасним гужвама. Радиће по четрнаест часова дневно као роботи након чега ће долазити у своје станове који ће бити испуњени ружним намештајем, лошим сликама, слушаће шунд музику и читати „кич“ литературу која је проглашена за „Bestseler“ империјалистичког друштва. О својом историји неће знати ништа. Заборавиће и где су рођени и ко их је родио, заборавиће оне који су стотинама година пре већ мислили на њих. Неће се сећати ни Карађорђа у Орашцу, ни Милоша у Такову, ни Његоша, ни Бојовића на Брегалници, ни Степе на Церу, ни Доситеја Обрадовића, ни Андрића, ни Црњанског, ни Шантића који им и данас поручује „… Остајте овдје“. И колико год их друштво правило да буду роботи ја сам се трудио да бар буду робови ако не могу постати слободни људи. Јер увек је боље бити и роб него само робот. Роб је жив, он осећа, он сања, он машта, он ће једног дана постати слободан а робот неће никада.

Ја тој деци свако нећу стајати на путу. Желео бих само да живе у складу са природом, да се хране здраво, да пронађу свој мир. Да не губе по целу једну малу вечност у саобраћајним гужвама, у редовима за плаћање рачуна, да искористе сваки тренутак живота. Желим да путују, да се школују, да уче и узимају оно добро из света и да то доносе и имплементирају овде. Желим да живе спорије и не гину у саобраћаним несрећама због брзине јер свеједно се на крају, ма колико ми журили, открије смисао, односно бесмисао свега. Само толико драге, младе, колеге“. Профа је наставио да живи повучено и тихо. Са радошћу је дочекивао сваки нови дан који је почињао да се бели на хоризонту зеленог Лима, са радошћу је испраћао возове, са радошћу писао своје књиге, са радошћу причао деци да је најважније наћи свој мир. Са радошћу шетао белим градским калдрмама и узаним брдским стазама док се светлост дана тек рађала и обасјавала чаршију. Са радошћу се дружио са својим пријатељима и комшијама који у овако малим срединама и провинцијама живе заједно, проблеме муче и решавају заједно, у невољама пружају руку једни другима, славе и тугују заједно.

Мир за који се вреди борити. Душевни мир као највећа имовина стечена у животу. Мир који ће вас подсећати да сте срећан човек. Сопствени мир.

Лазар Јановић[/blockquote]

priboj033