„Jel taj Priboj veći od Beograda“

Hiljade Pribojaca na privremenom radu u Sibiru

Priboj – „Hej bratac, koliki je taj Priboj, je li veći od Beograda?“, pita Rus svog kolegu iz Priboja, na jednom gradilišta u Sibiru. Kada mu ovaj kaže da je to malo mesto, Rus gladi injem prekrivenu bradu i u čudu vrti glavom. Pribojaca na ovim gradilištima ima na hiljade i bio je ubeđen da je Priboj milionski grad. U potrazi za zaradom u Sibiru, za razliku od ostalih kontinenata i mesta i gde su se naši rasejali, najviše je porodičnih ljudi. Odlaze tamo povremeno, ostanu od tri do šest meseci, retko duže, a skoro celu zaradu šalju porodicama u Srbiji. Gradilišta su razbacana svuda po Rusiju, od severapolarnog arktičkog kruga, centralnog Sibira, Jakutije, preko istoka , do granica sa Kinom. Ima i gradilišta po gradovima: rafinerije, koksare, zgrade, tržni centri… Naš sagovornik je poslovođa Dobri, nadimak su mu dali radnici zbog korektnog odnosa prema njima (ime poznato redakciji). Nije baš tipičan predstavnik radnika u Sibiru, nešto je mlađi i još uvek nema porodicu, ali ima dugogodišnje iskustvo.

U potrazi za zaradom i na kraj sveta

U jednom trenutku, u Rusiji je, po njegovoj proceni , radilo više od 4000 radnika iz Priboja, uglavnom farbari I skelari. Sad je taj broj značajno manji, jer se smanjila cena radnog sata zbog pada vrednosti rublje. Otišao je u Sibir dva meseca nakon završetka fakulteta, preko prijatelja koji je rukovodilac gradilišta. Nije znao ni reči ruskog jezika, a krenuo je malo avanturistički u celu priču , sa 40 dolara u džepu. Prvo radno mesto mu je bilo nalaziste nafte Moesojaha, 250 km severno od grada Novi Urengoj, poluostrvo Jamal. Leteo je avionom Beograd – Moskva – Novi Urengoj, a zatim se na 35 stepeni u minusu, 12 sati vozio nečim što samo liči na autobus, a u stvari je, kako kaže, furgon sa prozorima i vratima, postavljen na šasiju kamiona „Kamaz“. Do prvog grada, Tazovski, vozio se po putu koji je napravljen od betonskih ploča, prešao zaleđenu reku Taz, široku dva kilometra. Zatim je odatle do gradilišta putovao satima, putevima koji se zovu zimnik , kroz tundru, preko zaleđenih močvara i reka. Skoro potpuna odvojenost gradilišta od civilizacije, kao drugi svet na istoj planeti, kako kaže Dobri, jeste i najveći problem radnicima tamo .

Nije lako ni zimi ni leti

„Teški su i uslovi za rad zimi , svakodnevno se i neprekidno radi na ekstremno niskim temperaturama. Jedan broj ljudi nastrada od srčanog udara jer se na – 40 C naglo pove- ćava i krvni pritisak. Nije bolje ni na proleće, ako se to tako može nazvati , tada počne da se otapa ilovača i zbog tog silnog lepljivog blata svaki transport , osim helikopterskog , nije nemoguć“, priča Dobri. Dodaje da je transportni helikopter ustvari obična metalna šklopocija sa parkovskim klupama koje se tokom leta tresu zajedno sa putnicima. Najveća nedaća letnjih dana su neke posebne mušice, koje su, objašnjava Dobri, neuništive. Ima ih u neverovatnom broju, a za razliku od komaraca ne piju krv, nego otkidaju sitne komade mesa. Leto 2016. je bilo jedno od najtoplijih pa se desilo da se otope fosili životinja, irvasa zaraženih antraksom . – Srećom na našem gradilištu nije bilo zaraze, ali je bio prisutan veliki strah uz saznanje da na hiljade ljudi dolazi jedan lekar čiji se arsenal lekova svodi na brufen i paracetamol, po koju gazu i jod, a da je civilizacija kilometrima daleko, kaže naš sagovornik i dodaje da ni hrana na većini gradilišta nije neka. Jednolična je, makaroni , krompir, malo piletine i bljutava. Glavni razlog, pored nemaštine u rodnom kraju, što i pored svega toliki broj ljudi radi u Sibiru je što sve pare koje zarade ostaju. Jednostavno novac nema gde da se potroši, pa tih , u najboljem slučaju par hiljada dolara ostaje čista zarada.

Teški i rizični poslovi

Po Sibiru se uglavnom grade naftno-propusne stanice. One primaju naftu koja dolazi direktno iz bušotine, u njima se proverava njen kvalitet, skladišti se i šalje dalje prema rafinerijama koje se nalaze po većim gradovima. Grade se i i cevovodi dužine po nekoliko stotina kilometara, koji spajaju te stanice. Takođe se grade i ogromne elektrane, dalekovodi, dužine par stotina kilometara, rafinerije, fabrike za proizvodnju koksa i fabrike za preradu prirodnog gasa.  Ne mogu reći da kompanije koje vode gradilišta ne ulažu brigu oko zaštite na radu, ali jednostavno ogroman broj radnika , teški uslovi rada i popuštanje koncentracije, dovode do raznih katastrofa kojih sam se nagledao za ovo vreme, a kojih se nerado sećam, kaže naš sagovornik i opisuje jedan strahotan slučaj pogibije radnika.

– Ogromna pokretna bušilica na specijalnom vozilu od preko 80 tona bušila je rupu na dubini od 20 metara. Radnik koji asistira rukovaocu je nepažnjom upao u tu rupu, ovaj nije video da čoveka nema, nanovo je spustio burgiju unutra i zabušio. Kad je izvadio burgiju, oko nje je bila umotana ljudska utroba

Bela mečka pojela kuvaricu

„To se desilo na jednom od naših gradilišta u Sibiru. Bila je snežna oluja, koja je verovatno donela mirise iz kuhinje. Mečka je pratila taj miris i došla blizu smeštaja. Kuvarica je izašla van kruga, da ispali cigaretu.
Stalno se novajlije upozoravaju da je to opasno i zabranjeno. Na žalost ovo nije usamljen slučaj. Od divljih zveri, nastradali su i radnici , koji su mimo upozorenja na početnim treninzima, otišli da beru gljive“.

Izvor: „Danas“ Autor: Saša Bjelić