ПРИБОЈ – Ових дана активирано је питање бомби и других експлозивних средстава разасутих широм Србије, а по ономе што се званично зна је да чак 44 бомбе које нису уклоњене – врло озбиљно прете. Једна од њих је у селу Лунићи, надомак Прибоја, која након бомбардовања НАТО алијансе је пала у атар овог питомог села и није експлодирала.
Од тог 7. априла 1999. године до данас, авионска бомба тешка преко једне тоне стоји дубоко заривена у ливади Радивоја Бјеловића. Али, по свему судећи, док бомба „ћути“, „ђаво не мирује“, јер како тврде мештани, она зрачи и трује све живо око себе!
Сви у Лунићима, како су нам се ових дана пожалили и позвали нас да испричају своју горку судбину, живе у страху хоће ли огроман пројектил експлодирати и сравнити са земљом ово идлично село. Овде су у сталном страху да неко не погине од бомбе, а ако се то и не деси, НАТО пројектил је, тврде мештани, овде већ значајно пореметио здравље људи. То увелико осећају сви у Лунићима. Жале се на вишегодишњу поспаност од када је ту, поред њих, неексплодирана бомба око које је трава упадљиво – жуте боје. А што се стоке тиче, код ње је све више деформитета каквих никада није било у овом крају. У Луниће нико од званичника не долази да обиђе мештане, да их посаветује шта да чине, да их прегледа, измери озраченост, да уклони пројектил. Препуштени су сами себи и својој судбини!
– Само је првог дана по падању бомбе дошла војска, и полиција из Прибоја, нешто су гледали, снимали, мерили и – отишли. Рекли су нам да ће они оградити место пада пројектила тешког преко једне тоне, који се зарио у земљу чак неколико метара дубоко. Објаснили су нам да би због вађења морали на неколико дана да иселе цело село – прича нам Божидар Кашерић (52), радник прибојског ФАП-а, са којим смо стигли у Луниће и који нас је довео на место пада пројектила.
– Од пада пројектила овде више нико није долазио да нас упути шта да радимо, да нас пита како нам је, да покуша да извади пројектил, иако смо често ишли у војни одсек и општину Прибој, па и у Ужице. Одговора ниоткуд. Препуштени смо сами себи и својој судбини – каже резигнирано Кашерић. Важили су, кажу, за најздравије село у овом крају, имали су најбољу воду и нетакнуту природу. Дешавало се да годинама никог не сахрањују. Од пада НАТО бомбе овде народ много чешће поболева, а од тада овде је умрло неколико десетина мештана, па чак и оних са пар десетина година живота, жале се мештани Лунића.
– Да нас хоће ослободити ове бомбе, да је однесу, било би нам лакше – вели Миленко Пурић (75), пензионер из Лунића. Он каже да је овај „њихов“ пројектил био погођен, као и још два иста таква, који су, изгледа, били намењени друмском и железничком мосту у Бистрици код Прибоја. Пошто је „скренут“ са путање, па је у атар села Лунићи надомак Прибоја, а друга два у атаре прибојских села Ђурчиће и Грачаницу. Та два пројектила су извађена непосредно после престанка НАТО агресије, али је остао овај заривен у Лунићима.
У војном одсеку у Прибоју, кажу нам у Лунићима, упућују их на Генералштаб Војске Србије. Рачунају да војска можда и нема пара за вађење НАТО бомбе из ливаде у Лунићима и, што је за њих најгоре, тврде и убеђују их да за сада, наводно, нема никакве опасности ни за људе, ни за стоку, па самим тим ни за природу. – Пре неки дан смо се сви престравили. Једно дете пристигло из Прибоја, трлећи безбрижно кроз ливаду, једноставно је упало у кратер где је она бомба. Срећом, пред нашим престрављеним и забезекнутим погледима, само је изашло и ништа се није десило. А то место нити је ограђено, нити има било каквог упозорења за опасност, каже Божидар Кашерић.
ИЗВОР: Извор „Глас западне Србије“
Ostavite vaš komentar