Naučena bespomoćnost u Srbiji i Priboju ( možda oslikana i na meni)

Evo, ima već dobrih nekoliko meseci kako prolazim kroz jednu ozbiljnu i za mene neprijatnu razvojnu krizu, gde mučen mnogim pitanjima stojim zakopan, tapkam u mestu dok me progoni osećaj da dosta toga prolazi mimo mene, kao npr. život. U ovom periodu lične stagnacije, ako ne i deterioracije, ako sam za nešto imao vremena, imao sam ga za razmišljanje. U tim kontemplativnim maratonima sam pokušavao da shvatam šta je to sidro što mi ne da napred, žašto se osećam frustrirano kao da sam sateran u ćošak iz koga ne mogu da pobegnem?

Pored evidentnog konflikta koga imam u sebi, pokušao sam da otkrijem da li ima još nešto što doprinosi ovom mom „hrčak u točku“ osećaju, da utvrdim svoje mesto u širem kontekstu. Tada su na prvi pokušaj prisećanja krenule da se ređaju poruke koje svakodnevno dobijam od svoje okoline i koji mi govore o beznađu, opštenarodnom defetizmu i apatiji, koje ukazuju na trulež ovog sistema iz korena i koje mladima seku krila u startu i šalju im poruku da nemaju šta da traže u svetu odraslih, bar ne u ovoj zemlji. Često se i ja pitam, mogu li ja bilo šta da uradim, koliko je u svemu ovome do mene ? Svi ovi dodaci bačeni na tiganj sa zaprškom sačinjenom od mog već duboko ukorenjenog surovog realizma daju komplikovanu kombinaciju tešku za varenje.

Kao svaki zaljubljenik u svoju nauku i ja težim da pojave gledam kroz prizmu svoje nauke, psihologije. Kao što matematičar ili fizičar vidi primenu svoje nauke u svemu, tako i ja psihologiju vidim u politici, religiji, sportu, seksu i svemu što usmerava naše svakodnevno funkcionisanje. Kada sam upisivao svoj fakultet imao sam sasvim druge probleme, one prave omladinske koji iz ove perspektive izgledaju smešno i nisam ni slutio da će mi znanja sa fakulteta koristiti u rasplitanju mojih životnih čvorova, ili bar kao povod da ostavim nekoliko sati zboreći svoje reči u ‘artiju, iliti u ovom slučaju kuckajući ih u Wordu, bez nekog naročitog cilja.

Vođen ličnim stavom da su potrebe za kontrolom i izvesnošću veoma jake i bitne u nas božjih insana našao sam teoriju koja može fino da opiše stanje konteksta u kome se nalazim, tj. ovog izmrcvarenog društva kome pripadam i koje doliva ulje na vatru koja gori u glavi ovog momka u već poznim omladinskim godinama. Dok potrebu za izvesnošću zadovoljavamo religioznošću, potčinjavanjem autoritetima, radom u državnim preduzećima, te traganjem za nečim većim od nas…(ne)zadovoljenje potrebe za kontrolom zna da nam često napravi dosta neprilika od ljubomore, preko raznih neurotskih poremećaja, pa sve do ozbiljnijih mentalnih problema.

Martin Selidžmen je sa svojom teorijom naučene bespomoćnosti , po mom skromnom mišljenju, fino opisao šta se dešava kada percipiramo da nemamo kontrolu nad stvarima oko sebe tokom dužeg vremenskog perioda. U svojim istraživanjima na psima, a kasnije i ljudima on je došao do nalaza da ljudi i životinje u situacijama prolongiranog osećaja gubitka kontrole počinju pasivno da prihvataju nelagodu i negativne stimuluse (stvari iz okoline) bez pokušaja bega i bilo koje druge aktivnosti u cilju izbegavanja nelagode. Takvo stanje naučene bespomoćnosti proizlazi iz prethodnih iskustava živog bića koje je izlaganjem bolnoj ili neugodnoj situaciji naučilo da nad njom nema kontrole. Ta naučena reakcija se onda generalizuje i na one situacije u kojima zapravo postoji mogućnost bega, odnosno kontrole. Konkretno u svom eksperimentu, Selidžman je pse stavljene u boks iz kog nema izlaza stimulisao bolnim elektrošokovima, na početku bi se nesretni psi borili, pokušavali da pobegnu, da se odbrane ali bi se vremenom, kada bi shvatili da šta god uradili, nema efekta, prosto rečeno predali. Ta spoznaja da ne mogu ništa da urade je dovela do apatije, demotivisanosti, pasivnosti…

Fotografija: Alen Đozgić

Ako kroz „naočare“ sačinjene od ove teorije pogledamo naše društvo i oni prilično „intelektualno nevini“ (sjajni izraz Vedrane Rudan) će shvatiti ko je šta iz ovog eksperimenta u ovom našem Srbistanu. Eksperimantatore, u ovom slučaju etički neosetljive, može predstavljati npr. naš politički establišment sa sve svojim nalogodavcima od tamo negde, pse npr. može glumiti sirotinja raja koja globa davati više ne može, ali ga ipak daje, a elektrošokove može predstavljati npr. građanski rat, inflacija, večito pogrešni spoljnopolitički potezi, bombardovanje, ubijanje ljudi koji su imali šta da kažu, neispunjena lažna obećanja uvijena u političku demagogiju i puki populizam,nezaposlenost, korupcija u svakoj pori društva, te masa drugih stvari koje se rugaju zdravom razumu…Zaboga, pa ovi psi su baš bili šokirani, nisu li se eksperimentatori malo zaigrali !?

E sad, ako na ovu naučenu bespomoćnost koja se javlja kao rezultat osećaja gubitka kontrole nad negativnim stvarima i događajima dodamo i već pomenutu potrebu za izvesnošću dobijamo masu ljudi koji nisu spremni da preduzmu ništa da bi svoju životnu situaciju popravili, jer sama spoznaja da možemo da uradimo nešto za sebe sa sobom nosi osećaj odgovornosti (koga se tako iracionalno bojimo i od koga bežeći plaćamo veliku cenu) i potencijalno rušenje slike o samom sebi nakon eventualnog neuspeha u tom pokušaju samopomoći. Jer i permanentna bespomoćnost predstavlja neku izvesnost. Kao posledicu ovih potreba, zadovoljenih ili nezadovoljenih, imamo masu koja svakodnevno kuka, kritikuje vlast, svoju okolinu, ovaj svet i univerzum, i koja, skoro pa svesno i svojevoljno, biva bespomoćna jer to podrazumeva da je odgovornost na zlom eksperimentatoru koji manipuliše eksperimentalnim ( tj. našim životnim) uslovima što dovodi do pasivnog predavanja toku za koji ne znamo gde vodi.

Situacija u mom gradu se ne razlikuje od situacije u čitavoj državi, opštine su država u malom te se boljke iz ovog većeg sistema jasno projektuju i u ovim mini sistemima. Štaviše, u manjim opštinama situacija je još alarmantnija jer je ljudima, posebno mladima, sužen ionako već uzak manevarski prostor te se ovde ljudi osećaju još bespomoćnije, defetizam i apatija su primetniji i jači a rečenice tipa : „Ovde je beznadežno.“, „Nikad teže nije bilo“…se lakše i brže šire. Čovek jednostavno ne može da ostane ravnodušan na to, ne može mirno da gleda mnoštvo slomljenih ljudi bez ikakve inicijative niti razmišljanja o njoj, ljudi koji su dobro poznati i dragi. Tu se vraćam na početak i vidim šta u značajnoj meri doprinosi mojoj krizi i osećaju da trčim u krug i jurim svoj rep.

Evo sada na kraju kada se osvrnem, prvo se pitam koja je svrha ovog gore napisanog, da li sam bilo šta smisleno rekao ili sam samo kuckao po tastaturi i ubijao vreme jer sam kratak sa parama da idem na kafu u kafić, da li time i ja postajem taj koji kuka i kritikuje, a ništa ne radi ? Pitanja i dalje muče, ali jedno znam, baspomoćnost kako se može naučiti, može se naučiti i realni optimizam. To je onaj redak, ali kvalitetni optimizam koji se temelji ne na pasivnom priželjkivanju boljitka koji će nam neko drugi doneti, nego onaj koji je praćen akcijom i jasnim ciljem koji daju povoda za nadu i optimizam. Koliko god voleo pse i verovao u životinjsku prirodu čoveka smatram da mi ipak imamo veći repertoar mogućih rešenja za izlazak iz, na prvi pogled, bezizlazne situacije od jadnih Selidžmanovih kerova. Onaj koji planira da pomogne i da vodi, po meni, pre svega mora izaći iz uloge eksperimentatora i postati član čopora ovih ljudi koji su naučili da budu bespomoćni i da ih šokira, ali na drugi način, ovog puta da ih probudi, dozove nazad iz beznađa jer verujem da je promena u nama, u suprotnom ne bi bilo potrebe za mojom naukom, ali ni prostora za nadu da će nam biti bolje. Ni jedna promena nije laka, nije lako izaći iz komfora bespomoćnosti i izvesnosti putem prebacivanja odgovornost na druge, ali ta promena je svakako vredna truda. A ja, ja nastavljam da odvezujem svoje životne čvorove, ako tokom te borbe uspem slučajno da zakačim, trgnem i pozitivno šokiram bar nekoliko ljudi, biću zadovoljan i biće mi drago.

Autor : Danilo Garović, student psihologije

…I da, savet za kraj : Jedite dosta voća, hidrirajte se pijući dovljno vode, na suncu nosite šešir i slušajte chill out muziku.