Proleće koje miriše na preživljavanje

AUTOR: DANIJELA ZEC KRUNIĆ

Došlo je proleće i hiljade misli o radosnom buđenju i treptajima novog talasa života većse razvlače po mislima, džepovima , ćoskovima, nedrima, fiokama…I opet nesto od one prve fraze -“polako se prikralo na vrhovima prstiju, zeleno i rumeno“, na koju sam nahvatala prve petice… FRAZE… Eto , nekako mi ove godine proleće ne miriše isto, više na neko preživljavanje.

Danijela Zec Krunic

Možda je uvek to i bilo. Još pamtim, kada se sa prvim blescima sunca , tek što su se raskaljana blatišta napola isušila, na široku ledinu u samom centru Priboja doseljavao veliki luna park, sa svim svetiljkama, ringišpilima, autićima na sudaranje, balerinama, ušećerenim jabukama i vunom. Mi klinci smo se tiskali kraj platoa na kome su kružili autići na sudaranje, a bila je stvar prestiža i opstanka u „ bandi svoje zgrade“, progurati se kroz svu tu masu i zauzeti jedan od auta na kome će se smenjivati ceo dan članovi klana po neprikosnovenoj hijerarhiji. Na obližnju, ništa manje razrovanu ledinu kraj čuvene „Solidarke“ kasnije je dolazio cirkus . To je tek bilo pitanje opstanka na poziciji „ vođe klana“,jer više ti ništa nije moglo pružiti imunitet, ni odlična akcija „gađanja jajima“ ni prirodan talenat za „planove“-igru za koju si smislio sve moguće budžake za skrivanje u zgradi „Doma kulture“ u večitoj izgradnji. Dakle , moralo se zaviriti pod cirkuske šatore, preskočiti ograda i doći sa najneverovatnijim pričama o životu „iza“ kulisa cirkuske predstave.

Danas su ove pribojske ledine čiste i uređene, na jednoj je crkva, a na drugoj buvljak, sve je nekako potkresano i betonirano, ali bez razigranog dečijeg smeška koji se valja po ceo dan bez određenog cilja osim opstanka u bandi svoje zgrade. Pamtim olistale stasite krošnje kestenova isprepletanih u drvorede ispred zgrade moje gimnazije. E kakve su to krošnje bile. Borio se moj pogled da preživi svu tu rapsodiju guste zelene i da se probije iz reda kraj prozora dole na ulicu gde nikad nisi znao kada će neko proći. Kada bi naišao „neko pravi“ dobacivao si znak, krijući od profesora, onim jadnicima u srednjem redu do vrata, koji su te gledali zeleni od zavisti. Pa eto nešto kasnije poklonio mi je jedan mladić, koji se dugo borio za moju pažnju, jedani list baš tog kestena i tim me skroz kupio. Reklo bi se baš jeftino, ali za mene je taj list kestena bio neko davno i prelepo sećanje na opstanak mojih pogleda sa gimnazijskog prozora kroz zelenu koprenu gustih kestenovih krošnji.

Danas su te krošnje uredno potkresane, nema se tu za šta pogled boriti. Zelenog lišća sad ima tek nešto na vrhu . A krošnje ? To i nisu više krošnje većštrkljaste, bezoblične kićanke nasađene na omatorela stabla.Više liče na neki anorektični model izdužen dodatkom visoke potpetice , nego na drveće. Ali tako mora, to je po prolećnom propisu, mora se sve potkresati i nepotrebne grane ukloniti. Samo se pitam kako li se to niko ne seti ovako strogog potkresivanja ranije, da učini dobro sirotom drveću i mojim pogledima koji bi slobodno švrljali i sretali se sa „alom i vranom“ bez ikakvih prepreka?

Kada bi proleće zagazilo dublje u toplinu i sunčev sjaj išli bi smo na obavezan školski izlet .Svi bi se jedva domogli obližnjeg „Popovog polja“ i tu se izležavali i loptali. Samo moje odeljenje predvođeno našim razrednim, difovcem Dmitrom Obradovićem-Brkom uputilo se na strmine šumskog terena koji se kotrljao, drobio i obrušavao ispod nespremnih dečijih stopala, sve do „Lisije stjene“ i zagubljenog lovačkog doma negde na vrhu litice. Grad je sa vrha izgledao tako majušan da mi se činilo da će mi lakše biti da se popnem na nebo nego da se vratim kući. Ubili bi tako ceo dan po šumi, gde nam je razredni pokazivao kako preživeti i naći hranu ispod kore drveta i kako se ne izgubiti u šumskom bespuću. Ne sećam se da li smo pevali neku partizansku pesmu, samo se sećam da sam se nekako osećala kao u „ Lelejskoj gori“.

I eto, možda mi proleće ne bi ovako čudno mirisalo da nisam slučajno ‘upala’ u navijačku euforiju svoje dece, koja su gledala neko „Preživljavanje“, borbu dva plemena i ubeđivala me kako moram da navijam za jače pleme. Na moje insistiranje da treba navijati za slabijeg i da će se možda neke više sile ili sam slučaj smilovati na naše navijačko insistiranje i dati i slabijem iste šanse da se bori i brani, deca su mi odgovorila da je to što pričam glupo. Ja sam se pitala da li je stvarno ono sve što sam naučila o podršci slabijem glupost.

Da, možda je cela ova moja impresija samo poremećaj čula mirisa i možda proleće ne može drugačije mirisati osim na rađanje i možda su moja deca u pravu, ali zbog onih koji su u našim životima izgledali kao kolaterarni koincident, a onda smo shvatili da su deo našeg života i nas samih. Za sve one zbog kojih odlažemo telefonske pozive i posete jer se bojimo da će glas u nama zamreti i sve što kažemo biti licemerno znajući da se njihovi bolni zivoti mešaju sa našim samo dok ne pritisnemo ono of, a onda nastavljamo sa žurbom, nervozom i smehom dok oni ostaju da se bore. Za sve one zbog kojih par puta nakačimo trivijalne FB statuse podrške i zakačimo na određeni dan na rever mašnice roze, crvene, plave ili ko zna koje boje kao da tim pokušavamo da srušimo onaj nevidljivi zid koji zidamo cele godine. Zbog onih koji ne pristaju da budu kolaterarna šteta slepog izbora života i naramak potkresanih kestenovih grančica. Za sve one koji ne pristaju da se predaju bez objašnjenja i borbe. Za one za koje smo mislili da tiho koračaju, pametno nas gledaju i uvek daju podršku dok grlato izgaramo za neku nasu revoluciju. Za one najjače među nama!
Tekst je izašao u listu „Danas“ , 05/04/2012