AUTOR: DANILO GAROVIĆ
Zbog svog geografskog položaja, Priboj je kroz istoriju prelazio u ruke različitih država i vladara i to mu je ostavilo jednu karakteristiku po kojoj je bio, a i dan danas je poznat-multietničnost. Da sad ne bih prepričavao istoriju Priboja osvrnuću se na poslednje najburnije i najznačajnije godine u razvoju Priboja i njegove multietničnosti. Te burne godine proživljavali su zajedno Srbi i Bošnjaci, muslimani i hrišćani, sudbina ih nije razdvajala, a ni štedela.
Danilo Garović
U godinama posle Drugog svetskog rata, Priboj doživljava vrtoglavi uspon zajedno sa FAP-om, pa su se tako i Srbi i Bošnjaci zajedno hvalili kako nemaju gastarbajtera i kako su išli na letovanje od Ulcinja do Pule i kako se išlo u šoping u Trst i Poljsku. Posle poletnih i berićetnih 60-ih, 70-ih, pa i 80-ih dolaze 90-te i ovaj 21. vek gde su i Bošnjaci i Srbi čekali u istom redu da dobiju šamar sudbine ili već koga. Dobrosusedski odnosi su bili na ozbiljnom ispitu jer se čovek u nevolji menja, ali i tu su komšije pokazale da mogu zajedno u nevolji kao i u bezbrižnim vremenima.
O konkretnoj situaciji na terenu u tim srećnijim i berićetnijim vremenima mogu samo ovako da pripovedam iz tuđih priča, jer na moju žalost, tad nisam bio rođen. Moji vršnjaci, bilo Srbi ili Bošnjaci, i ja zajedno sa njima, mi smo samo čekali u redu za šamar, a od Ulcinja i Pule ništa, a o Trstu i Poljskoj i da ne pričam. Rat sa početka devedesetih je svima nama uneo neku zebnju i strah u srca da će se ona „ratna zaraza“ iz susedstva preneti i na nas. Odnosi među narodima su pre rata bili slični u BiH i Priboju, ali ti odnosi su u Bosni postali zapaljiva smeša, dok su u Priboju sačuvani onom pribojskom tolerancijom, onim što nas je uvek krasilo. Kasnije su nam sati i sati zajedničkog boravljenja u skloništima za vreme bombardovanja, ludovanja po ulicama za vreme restrikcija struje i tokom protestnih šetnji (iako nismo znali niti za šta niti za koga šetamo) pomogli da sve sumnje koje smo imali jednom za svagda izbacimo iz glave. Danas je međuetnička situacija u Priboju, bar po mom mišljenju, na veoma zavidnom nivou, uz ovu konstataciju prilažem i nekoliko veoma pozitivnih primera. Ne mogu da se setim vršnjačkog društva koje po svom sastavu nije etnički mešovito. Ni moje društvo nije izuzetak, proslavi se i Božić i Bajram, stomak nas boli i od baklava za Bajram i od kuvanih jaja za Vaskrs, zajedno se kritički osvrćemo na događaje sa početka devedesetih. U Priboju nema lokala u koji izlaze isključivo pripadnici jednog naroda, što je česta situacija u multietnički sredinama. Poslodavci zapošljavaju pripadnike i srpskog i bošnjačkog naroda, odeljenja u školama su mešovita. Mladi Srbi i Bošnjaci u omladinskim organizacijama se zajedno trude da oplemene život mladih Pribojaca, koliko god to bilo teško u trenutnoj situaciji sa hroničnim nedostatkom sredstava. Najbolji primer je festival „Nove veze“ koji je održan u Priboju jesenas i na kome su učestvovali mladi iz pograničnih mesta Srbije i BiH i kome opština nije pružila dovoljnu podršku. Alem Toskić u rukometnoj reprezentaciji Srbije predstavlja sve Pribojce bez obzira na nacionalnu pripadnost. Čak i ovih dana Pribojci se, bez obzira na nacionalnu pripadnost, zajedno bore sa snežnim nanosima koji su prkatično blokirali grad i okolinu. Svi ovi opšti, ali i mnogi drugi pojedinačni primeri dobrih međunacionalnih odnosa daju nam za pravo da budemo ponosni, ako na ništa drugo, onda na te iste odnose i da se nadamo da će nam pomoći da izvučemo naš Priboj iz krize u kojoj se trenutno nalazi. Koliko god situacija na polju međuetničkih odnosa bila zadovoljavajuća, uvek može i treba bolje. Da sve ovo ne bi zvučalo previše bajkovito, nesporazuma u ovim odnosima postoji, ali oni nisu toliko značajni da bi ugrozili sve na čemu se proteklih decenija, pa čak i vekovima radilo. Pritisaka ima na obe strane, i njega vrše oni koji najmanje znaju kakva je situacija u Priboju i koliko je vredno ono sto mi tu imamo.
Situacija u Priboju nije baš najbolja, ne trebaju nam vesti sa TV i članci iz novina da bi to shvatili, osećamo mi to sasvim dobro na svojoj koži. Glas Priboja i Pribojaca se nikad nije tiše čuo nego sad, pa se često osećamo skrajnuti i zaboravljeni. Pribojci svih narodnosti i veroispovesti, nadam se i verujem, znaju da bi podelom i nesporazumima taj glas još više utišali i tada bi stvarno bilo teško da ga iko čuje i zato mi, mladi, zajedno radimo na našim glasovnim mogućnostima i zajedno se borimo da sačuvamo to što iTmamo, našu toleranciju i jedinstvo.
Autor je student psihologije u Novom Sadu
Tekst je izašao u listu „Danas“, 16/02/2012
Ostavite vaš komentar